Mogu li narodni poslanici da optužuju za krivična dela bez argumenata i posledica
Optužbe koje narodni poslanici iznose protiv građana, političkih protivnika, bivših i sadašnjih funkcionera ostaju bez reakcije javnog tužioca, iako se odnose na krivična dela. Usled toga, oni koji su nevino optuženi ostaju trajno oklevetani. Isto tako, eventualna krivica ostaje neutvrđena.
Sa ovim problemom se suočavaju čak i pojedini članovi Vlade, koji traže od tužilaštva da istraži navode iz skupštinske debate. Međutim, jedini način da se tužilaštvo natera da postupa bi bilo podnošenje krivične prijave, ali tu postoji drugi problem – lice koje samo sebe prijavi da je izvršilo krivično delo, iako zna da nije, počinilo bi krivično delo lažnog prijavljivanja.
Nisu retki slučajevi ni kada poslanici očigledno neosnovano iznose optužbe protiv onih čiji im javni nastupi ili rad nisu po volji, kao što se nedavno dogodilo istraživaču javnog mnenja Zoranu Gavriloviću, kao i bivšem povereniku za informacije tokom skupštinske debate o radu ove institucije. Nedavno su se sa skupštinske govornice mogle čuti i reči koje se mogu tumačiti kao pretnja po bezbednost novinarke „Danasa“
U vezi sa time postavlja se pitanje mogu li poslanici biti kažnjeni za neosnovane optužbe. U Krivičnom zakoniku postoji delo lažnog prijavljivanja. Jasno je da se za njega mogu goniti oni koji namerno podnesu neosnovanu krivičnu prijavu protiv nekog lica, ali nije jasno da li se „prijavljivanjem“ i pod kojim uslovima može smatrati i javno iznošenje takve optužbe. Međutim, narodni poslanici uopšte ne mogu biti pozvani na krivičnu i drugu odgovornost „za izraženo mišljenje u vršenju poslaničke funkcije“. Stoga, pravovremena reakcija javnog tužilaštva ostaje kao jedina koliko – toliko efikasna mera zaštite interesa povređenih.
U vezi sa ovim je više puta pomenuto i pitanje donošenja Kodeksa ponašanja za narodne poslanike, koji bi Srbija inače morala da donese radi ispunjavanja preporuka GRECO. Bez obzira na to što bi donošenje takvog Kodeksa bilo korisno iz više razloga, on se nikako ne može smatrati efikasnim ili jedinim rešenjem za probleme. Naime, njegova pravna snaga je slabija ne samo od Ustava i zakona, već i od skupštinskog poslovnika, čija bi dosledna primena i sada mogla da umanji broj situacija u kojima se sa skupštinske govornice izriču neosnovane otpužbe, uvrede ili pretnje.