Izvlačenje novca iz državnih preduzeća
Kao što pokazuje istraživanje „Sistem društvenog integriteta“, koje Transparentnost – Srbija predstavlja 30. juna 2016, preduzeća u državnom vlasništvu su jedno od glavnih žarišta korupcije.
Modaliteti zloupotreba su brojni. Najčešće se pominje „partijsko zapošljavanje“. Nasuprot obećanjima, Zakon o javnim preduzećima iz 2012 nije doneo depolitizaciju i profesionalizaciju upravljanja, a upitno je da li će i Zakon iz 2016 to rešiti. U mnogim velikim preduzećima, direktori čak ni formalno nisu izabrani na konkursu, a na lokalnom nivou je većina konkursa bila samo forma za potvrdu izbora kandidata sa političkom podrškom. Nije problem samo u rukovodećim položajima, pa čak ni to što partijski kadrovi dobijaju prednost pri zapošljavanju. Najštetnija je činjenica da se vrše zapošljavanja koja su u potpunosti suvišna. Da je tako, najbolje se može videti iz primera kada neko od tih preduzeća preuzme privatni vlasnik.
Drugi kanal „izvlačenja novca“ su nabavke. Poznato je da postoji mnogo mogućnosti da se kroz javne nabavke novac utroši neracionalno, a izveštaji državnog revizora i drugih organa pokazuju da su javna preduzeća među najčešćim prekršiocima pravila. Treba imati na umu da je nameštanje tendera za unapred odabranu firmu samo deo priče, i to manji. Daleko su štetniji slučajevi nabavki za kojima preduzeće nema realne potrebe i nabavke koje preduzeće plaća iako nisu sprovedene (kao u slučaju bagera koji je navodno kopao 25 sati dnevno u kolubarskim rudnicima).
„Brat blizanac“ nameštenih nabavki je prodaja imovine u posedu javnih preduzeća. Na primer, nedavno sam pročitao tekst prema kojem rudnici „Resavice“ prodaju ugalj po cenama koje su višestruko manje od tržišnih, a istovremeno primaju subvencije za plate svih svojih zaposlenih. Prodaja imovine ili odricanje od prihoda mogu da budu zaodenuti i u neku drugu vrstu ugovora, npr. „poslovno – tehničku saradnju“, „javno-privatno partnerstvo“ i slično.
Najzad, čuveni su i brojni primeri rasipanja javnih resursa kroz nepotrebne reklame, sponzorstva i donacije. Zakonska zabrana reklamiranja monopolističkih javnih preduzeća je samo umanjila obim ovih troškova ali još uvek nisu „zatvorene sve rupe“.
(tekst Nemanje Nenadića, objavljen u "Kuriru")
