Mreža za preletače
Ljutnja građana zbog „preletanja“ poslanika i odbornika u drugi tabor je opšta, a česti su i medijski vapaji da se takva pojava nekako spreči ili kazni. Inicijative da se to uradi su ipak retke. Jedna od njih stiže od Nacionalne koalicije za decentralizaciju. Istina, ona se ne može (makar ne lako) pronaći na sajtu ove grupe NVO, ali je dobila dosta mesta u medijima. Prema jednom od izvora, Koalicija predlaže sledeće: „Donošenje Zakona o lustraciji „preletača“ koji bi sankcionisao političare koji, nakon izbora, napuštaju svoju političku listu i/ili prelaze u drugu političku opciju i time vrše nezakonito prekrajanje izborne volje građana. Takvi političari bi se ovim Zakonom sankcionisali (i)oduzimanjem mandata, (i/ili) višegodišnjom zabranom kandidovanja u izbornom procesu na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou i (ili) zabranom obavljanja bilo kakve javne funkcije u periodu od najmanje 10 godina.“
Budući da je tema veoma zanimljiva, o njoj su pisali i uzimali izjave i ozbiljni mediji - Fonet 6. jula (preneo Danas) i Politika 17. jula u članku Zakonom protiv preletačevića.
Međutim, stvar nije razjašnjena do kraja. Prvi problem jeste to što autori inicijativu nisu pretočili u konkretne predloge za izmenu Ustava i jednog ili više zakona. Da jesu, suočili bi se sa problemima pravne i praktične prirode. Osnovni pravni problem jeste pitanje slobode mandata. O tome je, kako primećuju pojedini narodni poslanici već mnogo diskutovano tokom ovog veka, i na osnovu odluka Ustavnog suda i preporuka Venecijanske komisije, iz zakona su odstranjene norme koje su onemogućavale da se poslanički mandat prekine kada prestane članstvo u političkoj stranci. Prvi problem praktične prirode jeste utvrđivanje „volje građana“, uopšte. Naime, tačno je da građani zaokružuju broj određene partijske, koalicione ili g.g. liste, ali je jednako ispravno tumačiti oni to čine kao znak podrške određenoj stranci, kao što bi bilo, na primer, ispravno tumačiti da je to u stvari podrška samo lideru stranke ili da je reč o podršci samo jednoj stranci sa koalicione liste ili da je reč o podršci samo nekim kandidatima sa liste, ili da je podrška jednom od nekoliko programskih opredeljenja itd. Drugim rečima, nema pouzdanog parametra da se utvrdi šta je u stvari volja građana, osim kada bi se norma o tome šta će se smatrati tom voljom ugradila u Ustav.
Sledeći problem praktične prirode jeste to što „preletanje“ uopšte ne mora da se manifestuje nekim formalnim činom. Poslanik ili odbornik ne mora da potpiše pristupnicu novom političkom taboru, niti čak da napusti određeni poslanički klub. Dovoljno će biti da na jednom glasanju podigne ruku drugačije nego ostatak bivših partijskih drugova, ili čak da samo dođe na sednicu u momentu kada je ostatak starog društva želeo da opstruiše donošenje odluke. Kada je reč o kaznama koje se pominju, njih nije nemoguće uvrstiti u pravni sistem (izmenama Ustava), ali bi trebalo obezbediti doslednost – bilo bi ipak nelogično da se na poslaničku funkciju mogu kandidovati višestruke ubice, a da to ne mogu „preletači“.
Ako je, kao što vidimo, nemoguće ili veoma teško sprečiti i kazniti preletanje a da se ne naruše drugi principi demokratskog društva i ljudska prava, šta onda ipak može da se učini? Pre svega, mogu se primeniti postojeći mehanizmi krivične odgovornosti. Preletanje je retko kada dobročini pravni posao. Pošto je ono na zlom glasu, za verovati je da će političar obraz ipak prodati skupo, a ne besplatno. Štaviše, informacije o tim aranžmanima se neretko mogu pročitati u medijima, u komentarima čitalaca na internet vesti ili čak čuti od političkih protivnika sa same skupštinske govornice. Modalitet „prodaje“ glasa može biti lična korist za samog poslanika ili odbornika (npr. neko zaposlenje u javnom sektoru ili ugovor), a može biti u pitanju korist za članove porodice, za firmu u vlasništvu funkcionera ili političku stranku kojoj pripada (u slučajevima kada na drugu stranu prelazi čitava stranka). Možda nije lako u svakom konkretnom slučaju prikupiti dokaze. Međutim, problem u Srbiji jeste to što oni nikada nisu ni traženi. Ne sećamo se ni jednog slučaja kada je mesno nadležni javni tužilac reagovao saopštivši da su ispitani navodi o sumnjama u kupovinu poslanika i odbornika.
U ovim situacijama može biti reč o nekoliko krivičnih dela. Pre svega, u pitanju može biti zloupotreba službenog položaja (samih poslanika ili odbornika) – modalitet u kojem se službeno ovlašćenje koristi da bi se pribavila korist za sebe ili za drugoga. Ne može biti reči o krivičnom delu primanja (i davanja) mita, zato što je to delo uvek vezano za nešto što službeno lice mora ili što ne sme da učini, a narodni poslanici imaju slobodnu volju kod odlučivanja. Dalje, u nekim slučajevima se krivično može goniti i lice koje je dalo korist poslaniku ili odborniku – npr. direktor javne ustanove koji je primio odbornika na lukrativno radno mesto. U nekim slučajevima moguće je postojanje i nekih drugih krivičnih dela – na primer „trgovine uticajem“. Dakle, problem „preletanja“ jeste velik. On se samo delimično može rešavati zakonskim merama, a svakako se može ublažiti povećanim senzibilitetom građana i jačanjem odgovornosti kroz medijske napise, obrazovanje i stvaranje nove kulture ponašanja, kao i većom personalizacijom kod izbora narodnih poslanika, poslanika i odbornika. Međutim, glavna oruđa za suzbijanje lukrativnog preletanja već sada postoje u pravnom sistemu, ali je problem to što ih javni tužioci ne koriste.
