Šta znači biti vodeći?

Naslovi kako je „Srbija vodeća u regionu ...“ (ovaj put „u oblasti javnih nabavki“) osvanuli su u mnogim medijima. Iz izjave eksperta EBRD Veljka Sikirice, čiji intervju za Tanjug je povod za ovaj komentar,  ne vidi se u čemu se ta vodeća uloga pokazuje, niti se iz vesti vidi da je novinar tražio objašnjenje.

Šta god da je mislio, ova vest može biti povod da se zapitamo kako bi uopšte mogle da se mere zemlje, kakvo bi to bilo nadmetanje u javnim nabavkama. Stepen razvoja se može meriti na formalnom nivou – ko ima nabavke uređene zakonom, ko ne; da li zakoni sadrže određena pravila koja se smatraju standardom dobre prakse; da li postoje institucije koje treba da sprovedu te zakone i druge koje će da nadziru poštovanje pravila. Dalje, može se zaći iza forme, da bi se došlo do ostvarivanja ciljeva javnih nabavki – npr. kroz odgovore na pitanja: Da li se u jednoj državi dobija bolja vrednost za isti novac (ili ista vrednost za manje novca) nego kod suseda? Da li se na tenderima javlja veliki broj učesnika? Da li se ugovori o javnim nabavkama poštuju? Koji procenat nepravilnosti bude uočen, a koji kažnjen? Da li se sve nabavke koje sprovodi javni sektor vrše po pravilima, ili se izuzimaju one najvrednije?

Uopšte uzev, „biti najbolji“ jeste stvar za ponos, ali je od toga još bolje „biti dobar“. Naime, najbolji se može biti i zbog toga što je konkurencija veoma slaba. Zato je važno porediti ostvarenja za početak sa slovom domaćeg zakona, a zatim sa ciljevima zbog kojeg je donet. A tu, i pored toga što nesumnjivo postoje stalna unapređenja još od prvog zakona iz 2002. do danas, i u normativi i u praksi, još uvek ima mnogo nedosegnutnih ciljeva – u pogledu svrsishodnosti, poštovanja pravila, vrednosti koja se dobija za javni novac, konkurencije, kontrole izvršenja posla, izuzetaka kažnjavanja itd.

foto: screenshot www.ekonomski.net