Plan za Beograd na vodi - šta nam je sve iz nehata otkrio direktor Urbanističkog zavoda

U intervjuu za Politiku, dr Nebojša Stefanović (ne ministar, nego direktor Urbanističkog zavoda Beograda), povodom detaljnog plana regulacije za ovaj deo Savskog Venca, koji je trenutno na tzv. "javnom uvidu" (http://goo.gl/xJuiPm) rekao je mnoštvo zanimljivih stvari. U, kako se čini, pokušaju da nas uveri da je sve po propisima i da ćemo dobiti "lepšu i stariju" četvrt, ustvari je izneo niz podataka koji razotkrivaju šta je sve i kako prilagođavano investitoru koji se dogovorio sa političarima. Ono što smo mogli da pročitamo izaziva ozbiljnu zabinutost. Da krenemo redom:

"Bolje je da dozvolimo visoke objekte na desnoj obali Save nego da imamo devastiran prostor kakav je sada Savski amfiteatar". Ova ocena svakako zvuči razumno. Samo što nije istina da su "devastiran prostor" i "soliteri" bili jedine opcije. Generalni plan Beograda je pre nedavne izmene predviđao obavezan međunarodni konkurs za uređenje ove lokacije kojim je moglo da se predvidi šta god struka smatra da je najbolje. "Soliteri" su samo želja jednog zainteresovanog investitora (nikad nije otvoren javni poziv drugim zainteresovanima da se jave), i tim željama je (delimično) prilagođen urbanistički plan.

"Dozvoliti arapskom investitoru „Igl hilsu” da podigne tržni centar u produžetku Višegradske ulice i stambeni kompleks pored Starog savskog mosta bio je jedan u nizu kompromisa koje je prihvatio tim od 111 inženjera zavoda" Drugim rečima, inženjeri zavoda smatraju da to nije dobro rešenje, ali ga predlažu zato što je to želja investitora, i to konkretne firme sa kojom nije zaključen ugovor o prodaji ili zakupu zemljišta, ali sa kojom se "pregovara" o tome šta će biti građeno.

"Urbanisti nisu popustili pod pritiskom investitora da odobre što veću zgusnutost kompleksa, čime bi se dobilo više kvadrata i profita ali bi život u takvom kompleksu bio manje prijatan. Umesto toga, zavod je obavezao kompaniju Muhameda Alabara da prvi poslovni objekat bude na rastojanju od 110 metara od kule, a stambeni da se ne „primakne” na manje od 146 metara." Pored onog što je pomenuto, ovde saznajemo da je investitor vršio i pritiske da se urbanistički plan sačini na određeni način. Svakako je zanimljivo i razmišljanje o ekonomskoj računici - da investitor ima interes da napravi što više "kvadrata" ali da bi u tom slučaju oni doneli "slabiji kvalitet života" (pa samim tim i nižu cenu "kvadrata").

"Investitor je bio iznenađen šta sve mora da bude u javnom vlasništvu. Zabranili smo i gradnju iznad tri kolektora koji kišnicu sa savske padine skupljaju i ispuštaju u Savu." U normalnom stanju stvari, investitori ne bi trebalo ničim da budu iznenađeni u vezi sa urbanističkim planovima. Normalno bi bilo da investitori dolaze nakon što urbanistički planovi već postoje, i da na osnovu tih planova procene da li imaju interesa da na tom prostoru grade ono što je dozvoljeno, a da se zatim, radi prodaje ili davanja u zakup zemljišta odabere onaj investitor koji da najbolju ponudu.

"Za saobraćajno povezivanje starog grada i Novog Beograda ostavili smo mogućnost probijanja tunela od Kameničke do Francuske ulice, ali se mora razmišljati i o tome kako vozila iz Bulevara Zorana Đinđića, koji je najopterećeniji, „sprovesti” u stari deo grada." Upravo tako, o tome treba razmišljati. Ali ne naknadno, nakon što se odobri projekat koji to onemogućava ili otežava, već unapred. Zato je valjda u ranijem Generalnom planu Beograda bilo predviđeno da se objedinjeno rešavaju urbanistička pitanja i sa leve i sa desne obale Save.

"Konkurs je izostao jer su se tako dogovorili političari i investitor. Ovde je reč o projektu od nacionalnog značaja, investiciji od tri milijarde dolara za koju je u svetu teško naći novac. Mi smo idejno rešenje investitora korigovali u skladu sa našim stručnim stavovima, zakonom i uslovima 75 gradskih i republičkih institucija." Istina, nije lako "naći tri milijarde dolara" za investiciju. Da je u pitanju javna investicija onda bi državni i gradski organi morali da osmisle šta bi gradili, koliko bi to koštalo, kako bi finansirali i da li se sve to uopšte isplati. Da je u pitanju privatna investicija, onda bi državni i gradski organi otvorili mogućnost investitorima da se jave, ponude, izračunaju da li imaju poslovnog interesa da ulažu novac i koliko žele da ulože na svom imanju. U ovom slučaju nije urađeno ni jedno ni drugo, imamo najavljenu investiciju koja je i "javna" i "privatna", kod koje nije sprovedena ni jedna analiza ili postupak iz Zakona o javnom-privatnim partnerstvima (što će verovatno biti pravno "pokriveno" na osnovu međudržavnog sporazuma i odluka Vlade) i nije potpisan ugovor između javnog i privatnog partnera niti su obnarodovani bitni elementi budućeg ugovora, ili makar minimalni zahtevi države u tom pogledu (npr. udeo u ulaganju i dobiti, udeo u rizicima poslovanja).

"Za takve korekcije sluha su imali i gradonačelnik i investitor." Jasno je zašto direktor Urbanističkog zavoda govori o tome da je investitor imao sluha za korekcije plana koji je "izneo na sto". Nije jasno zašto bi se gradonačelnik o ovome uopšte nešto pitao. O urbanističkim planovima odlučuje gradska skupština (poseban organ u odnosu na gradonačelnika). O uslovima ugovora sa investitorom će, budući da je u pitanju državna imovina i "projekat od nacionalnog značaja" pregovarati Vlada Srbije. Ako su korekcije, kao što ukazuje direktor Urbanističkog zavoda zasnovane na obavezama iz propisa, onda korekcije ne bi trebalo da zavise od "sluha" bilo kog funkcionera, pa ni gradonačelnika, već su nužnost.