Privatni interes savetodavaca
U razmeni medijskih priloga i saopštenja koji se tiču sukoba poslovnih interesa dva kablovskih operatera u Srbiji i regionu, koji je nesumnjiv, pokrenuto je i pitanje sukoba interesa članice Saveta za borbu protiv korupcije, Jelisavete Vasilić, koja je nedavno objavila kao lični stav, mišljenje o nedovoljnom državnom nadzoru nad poslovanjem preduzeća "Telekom a.d." koje je u državnom vlasništvu i o poslovima te kompanije koje smatra štetnim.
Prema medijskim objavama sukob interesa članice Saveta se navodno ogleda u tome što njena ćerka ima emisiju na jednoj od televizija koja posluje u okviru iste poslovne grupacije kao i privatni kablovski TV operater. Poseban kuriozitet predstavlja to što je pri obrazlaganju navodnog sukoba interesa naprasno "oživljen" Zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, koji nije na snazi već deset godina, pa je jedna od sagovornica ukazala da po ovom pitanju treba da reaguje Odbor za rešavanje o sukobu interesa, koji je takođe ukinut pre deset godina!
Od 2010. godine, za sukob interesa javnih funkcionera nadležna je Agencija za borbu protiv korupcije. Međutim, ni po starom ni po sadašnjem zakonu, a ni po novom (o sprečavanju korupcije) ne bi postojala mogućnost da se utvrđuje sukob interesa kod onih lica koja nemaju svojstvo "javnih funkcionera". Među njima su i članovi Vladinog Saveta za borbu protiv korupcije, zato što je reč o savetodavnom radnom telu Vlade, a ne o organu koji donosi odluke o bilo čemu. Štaviše, sve i da Savet jeste državni organ, i da njegovi članovi jesu javni funkcioneri u smislu Zakona, ne bi postojala mogućnost da se pravila o sukobu interesa primene na slučajeve kada oni o nekoj temi u javnosti iznose privatne stavove, kao što je ovde slučaj, već samo na situacije kada vrše neke javne poslove (npr. odlučivanje unutar Saveta).
Pošto savetodavci imaju privatne interese, ti privatni interesi svakako mogu uticati na sadržinu saveta koje će davati svojim poslodavcima. Iako krajnja odluka pripada savetodavnom državnom organu (npr. Vladi, predsedniku, ministru, premijeru), taj državni organ bi trebalo da ima na raspolaganju sve relevantne informacije o mogućim uticajima na stavove savetodavca. U tom pogledu u Srbiji postoji ozbiljna pravna praznina, na koju je Transparentnost Srbija upozoravala prilikom izrade aktuelnog zakona. Međutim, očigledno je da su opasnosti od pretakanja skrivenih privatnih interesa u odluke državnih organa neuporedivo veće kod onih koji savete pružaju u neposrednoj komunikaciji sa funkcionerima, daleko od očiju javnosti, nego kod institucija poput Saveta za borbu protiv korupcije, koji sve svoje izveštaje objavljuje, i čije preporuke Vlada već drugu deceniju za redom uglavnom ignoriše.