Nezakonitosti u trojnim ugovorima MUP-a, GIM-a i Britiš motorsa
Nedeljnik NIN objavio je nove detalje o tajnim ugovorima MUP-a, GIM-a i Britiš motora. List navodi da „strogo poverljivi“ ugovori MUP-a sa GIM-om, koji je zastupao pokojni otac bivšeg ministra policije, i s Britiš motorsom, čiji je vlasnik Ostoja Mijailović, član Glavnog odbora SNS-a, ukazuju na sumnju da su prekršena tri važeća zakona i počinjena dva krivična dela, trgovina uticajem i sukob interesa.
O dokumentima i o ovom slučaju za NIN je govorio i programski dirketor TS Nemanja Nenadić, koji je ukazao na neke od uočenih nezakonitosti:
U trojnom odnosu između Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, firme GIM koja je komisionar u trgovini oružjem i Britiš motorsa, dosta stvari je nepoznato i pored toga što je NIN objavio nekoliko ugovora koji nose oznaku „strogo poverljivo“. Nije jasno ni da li su uopšte bili ispunjeni uslovi za stavljanje ove oznake tajnosti, jer bi ona trebalo da se koristi samo u slučajevima kada bi usled saopštavanja takvog podatka „nastala teška šteta po interese Republike Srbije“. Možda se smatralo da bi ti interesi bili povređeni ukoliko bi se saznalo da MUP uopšte poseduje ili da prodaje oružje („pešadijsko i artiljerijsko naoružanje“) ili da je vrednost tog naoružanja preko 1,6 miliona dolara (npr. zbog pregovora sa krajnjim kupcima). Sve i da je neki od razloga za određivanje tajnosti postojao u vezi sa predmetom komisione prodaje oružja, teško je zamisliti da bi ti uslovi bili ispunjeni kada je reč o drugim podacima koji se takođe nalaze u ovim tajnim ugovorima ili se iz njih mogu izvesti: da je posao komisione prodaje oružja dobila firma GIM, da ta firma nije ispunila svoje ugovorne obaveze kako je predviđeno, da MUP nije koristio sredstva obezbeđenja radi naplate svojih potraživanja od GIM, već je pristao na kompenzaciju i da je MUP nabavio vozila kršeći Zakon o javnim nabavkama.
Da li su odgovorna lica u MUP, poslujući na ovaj način, načinila neku štetu budžetu i koliku, nije poznato, ali se može pretpostaviti da ona postoji. Naime, MUP je planirao da ostvari zaradu prodajom oružja i da tu zaradu iskoristi za određene troškove između 2015. i 2018. (ne nužno za kupovinu automobila), ali je bio lišen te mogućnosti usled neispunjavanja ugovornih obaveza od strane GIM. Iz raspoloživih ugovora nije jasno da li je MUP kroz kompenzaciju naplatio ne samo oružje koje je prodao preko GIM, ili i kamate ili druga potraživanja na koja bi imao pravo zbog neispunjenja prvobitnog ugovora. Sve i da su se „kockice poklopile“, pa je upravo nabavka „landrovera“ ili sličnih terenaca bilo ono što je u tom trenutku bilo najpotrebnije policiji, što je takođe nepoznato, šteta se ogleda u tome što je ova nabavka izvršena bez mogućnosti da se kroz konkurenciju dođe do najpovoljnije ponude. Najveća šteta je, međutim, ona koja bi tek mogla da nastane – ugovor o „isporuci vozila“, i sa njim povezan „ugovor o asignaciji“ su ništavi, jer su protivni propisima koji su u ovom slučaju obavezivali jednu od ugovornih strana.
Zakon o javnoj svojini i Zakon o policiji nalažu da se sredstva pribavljaju u javnu svojinu javnim nabavkama. Vršenje nabavki kroz kompenzaciju je u Srbiji zabranjeno još od donošenja prvog Zakona o javnim nabavkama iz 2002. Zakon o javnim nabavkama iz 2012, koji je bio na snazi u vreme zaključenja ove asignacije, predviđao je tri različita pravna režima po kojima je MUP mogao da kupuje automobile. Osnovno pravilo je da se vozila za policiju kupuju kao i za bilo koji drugi državni organ, u otvorenom tenderskom postupku i objavljivanje celokupne konkursne dokumentacije. „Polutajni režim“ se mogao primeniti kada se kupuje „bezbednosno osetljiva oprema“, gde su neki podaci tajni – i takva nabavka se oglašava, ali su neki delovi konkursne dokumentacije poverljivi, na primer podaci o posebnim modifikacijama na automobilima. Treća mogućnost bila je da se nabavke vrše bez oglašavanja, ali samo u slučajevima kada se nabavke vrše na osnovu međudržavnog sporazuma, za sprovođenje obaveštajnih aktivnosti, za rad policijskih snaga u inostranstvu, ili u situacijama kada bi otkrivanje informacije da se uopšte sprovodi takva nabavka ugrozilo bezbednost države. Treba podsetiti da je najveću nabavku vozila (710 škoda), MUP 2017. sproveo bez primene zakona, iako za to očigledno nisu bili ispunjeni uslovi.
Pored toga što je nezakonit, ugovor o isporuci vozila i asignaciji baca novu svetlost i na prethodno zaključeni ugovor o komisionoj prodaji oružja. Naime, kada se uporede vrednosti u ugovorima, očigledno je da je cena automobila značajno veća – 2.449.510 evra sa porezom, u odnosu na 1.659.412 dolara ugovorene prodaje oružja. To ukazuje da je u međuvremenu, kroz anekse, uvećana vrednost oružja koje je MUP rešio da proda preko GIM-a, iako ova firma nije ispunjavala svoje ugovorne obaveze. Takođe, na osnovu člana 8. ugovora o isporuci vozila se može zaključiti da posao sa prodajom oružja i dalje traje, jer se isporuka automobila vezuje za isporuke oružja.
Nepoznanicu predstavljaju i razlozi zbog kojih je „Britiš motors“ uopšte uključen u ovaj trojni ugovor. U normalnim poslovnim odnosima, kakvi bi mogli postojati između bilo koje dve privatne firme, moguće je zamisliti i situaciju u kojoj bi trgovac automobilima imao neizmirena dugovanja prema trgovcu oružjem. Iz trojnog ugovora o asignaciji o tome nema reči, niti je to bilo nužno navesti da bi ugovor bio validan. Međutim, u odsustvu takvih informacija, može se jednako pretpostaviti i da nikakav dug „Britiš motors“ prema GIM nije ni postojao, već da je cilj aranžmana bilo upravo to da prodavac automobila dobije posao bez nadmetanja.
Na kraju, kada je jasno da je zakon prekršen, ostaje pitanje motiva odgovornih lica u MUP da to učine, iako im je moralo biti jasno da zaključuju nedozvoljeni ugovor. Najbenignija bi bila pretpostavka da su to učinili kako bi smanjili štetu zbog odabira poslovnog partnera preko kojeg su prodavali oružje, a koji nije mogao da na drugi način izmiri dug. Naravno, i u tom slučaju je potrebno predočiti javnosti da li je učinjeno sve što je trebalo da se nastanak štete spreči ili da se ona umanji kroz naplatu penala. Ako nije, to bi bio dobar razlog da se ponovo ispita i pitanje mogućeg sukoba interesa prilikom odabira upravo GIM-a kao komisionara. Stvari stoje još lošije, kako po javni interes, tako i po sve uključene aktere, ako je odluka MUP o prihvatanju asignacije u koju je uključen „Britiš motors“ bila pod uticajem javno poznate činjenice da je vlasnik ove firme funkcioner vladajuće stranke, pritisaka ili trgovine uticajem da se uđe u takav aranžman.
