Namešteno javno nadmetanje za zakup sportskog kompleksa na Dorćolu

• 

Grad Beograd raspisao je oglas za zakup sportskog kompleksa na Dorćolu sa uslovima kojima se izigrava svrha javnog nadmetanja jer može da ih ispuni jedna jedina firma, koja je organizovala ovgodišnje teniske turnire i ATP 250 i WTA 250.

Pod neupadljivim naslovom „javni oglas radi davanja u zakup nepokretnosti u javnoj svojini grada Beograda putem prikupljanja pismenih ponuda“, koji je 10. jula 2021. objavila Komisija za poslovni prostor Sekretarijata za imovinske i pravne poslove Gradske uprave Beograda oglašeno je davanje u dugoročni zakup sportskog centra koji se nekada zvao „25. Maj“, a sada „Milan – Gale Muškatirović“, na Dorćolu. U oglasu nije naveden čak ni ovaj prepoznatljiv naziv, već brojevi katastarskih parcela i površina: 1) zatvoreni objekti u okviru sportskog kompleksa, ukupne površine 2.024 m2 i 2) otvoreni objekti u okviru sportskog kompleksa, ukupne površine 12.386 m2.

„Vizionarski“, u oglasu se navodi i sledeće: „postupak davanja u zakup, sprovešće se i ako pristigne samo jedna ponuda“. Kada se pogledaju uslovi konkursa, jasno je da više od jedne ponude ne bi ni moglo da bude, jer su oni postavljeni tako da ih samo jedna firma može zadovoljiti. Naime, u rubrici „uslov i način podnošenja ponuda“ je navedeno da ponuđač može biti samo 1. Pravno lice osnovano u Republici Srbiji, koje posluje najmanje godinu dana; 2. Koje je organizovalo turnir serije ATP 250 ili WTA 250, u poslednjih 12 meseci, kao korisnik potrebnih licenci; 3. Koje položi 6,3 miliona dinara depozita. Očigledno je da ovaj uslov može ispuniti samo firma koja je organizovala ovogodišnji „Belgrade Open“ i koja je u vlasništvu nekog od članova porodice Đoković (u medijima je kao direktor turnira govorio Đorđe Đoković, ali naziv firme – vlasnika ATP licence nije vidljivo na sajtu ATP).

Propisi ne prepoznaju mogućnost postavljanja ovakvih uslova. Na osnovu člana 7. Uredbe o uslovima pribavljanja i otuđenja nepokretnosti neposrednom pogodbom i davanja u zakup stvari u javnoj svojini, odnosno pribavljanja i ustupanja iskorišćavanja drugih imovinskih prava, kao i postupcima javnog nadmetanja i prikupljanja pismenih ponuda ("Sl. glasnik RS", br. 16/2018), oglas za davanje nepokretnosti u zakup sadrži između ostalog „uslove pod kojima se nepokretnost u javnoj svojini daje u zakup (rok trajanja zakupa i dr.)“, kao i „obaveze zakupca u vezi sa korišćenjem nepokretnosti za određenu svrhu i namenu.“ Kako se može videti, Uredbom je predviđeno da se u oglasu moraju propisati uslovi koji se odnose na zakup, a nije propisano postavljanje uslova koji se odnose na samog zakupca. To je i logično, jer bi gradu koji daje zemljište u zakup trebalo da bude cilj da kroz zakup ostvari što veću zaradu, a ograničavanje konkurencije uvek ima za posledicu smanjenje zarade.

Međutim, postavljanje uslova (ko može da zakupi zemljište) nije izričito ni zabranjeno, niti je kod zakupa zemljišta zakonodavac predvideo proceduru u kojoj bi zainteresovana lica mogla da osporavaju neopravdano diskriminatorne uslove. Takva pravila i procedure, na primer, postoje kada se vrše javne nabavke. U odsustvu preciznijih zabrana važe opšta načela, na primer, dužnost svakoga ko odlučuje o stvarima u javnoj svojini da postupa kao dobar domaćin (član 7. Zakona o javnoj svojini). To bi, između ostalog, značilo da uslov koji se postavlja pred zakupca mora biti relevantan, da služi ostvarenju svrhe ugovora. U oglasu se kaže da se zakup zaključuje na 20 godina, „radi obavljanje sportske delatnosti“. Odsustvo preciznijeg određenja vrste sportske delatnosti koja se može obavljati na prostoru sportskog kompleksa, ukazuje da ni jednim propisom ili planom grada nije unapred određeno o kojim sportovima može biti reč. U skladu sa tim, legitiman uslov bi bio da je zakupac registrovan za obavljanje sportske delatnosti. Istovremeno, nije legitimno da se postavlja bilo kakav uslov koji je povezan sa organizacijom bilo kog teniskog turnira. Ovaj uslov je nelogičan čak i ako se gleda sadašnja namena prostora koji se daje u zakup. Veći i vredniji deo objekata i zemljišta čine zatvoreni i otvoreni bazeni i sale za vežbanje, a manji se sastoji od teniskih terena na otvorenom prostoru.

U želji da ugovor zaključe sa unapred odabranom firmom, gradski čelnici su povredili elementarnu logiku na još nekoliko načina. Ne samo da je postavljeno kao uslov da je firma organizovala ATP 250 ili WTA 250 turnire, već da to mora da bude firma koja je registrovana u Srbiji, kao da se novac stranog zakupodavca u nečemu razlikuje od onog koji daje domaći. Pored toga, kao uslov čak nije postavljeno da to bude „ATP 250 ili vredniji“ već tačno ta vrsta turnira. To znači da je Komisija za poslovni prostor grada Beograda smatrala nepoželjnim da dorćolske terene zakupi neki od organizatora turnira serije ATP500, ATP1000, pa čak i firmi koje su u prošloj godini organizovale Rolan Garos, Vimbldon, US i Australija Open!

O kolikom apsurdu je reč još bolje se vidi iz činjenice da je ponude bilo moguće dati ne samo za kompleks u celini, već i za pojedine objekte. Tako bi i neka firma koja je zainteresovana isključivo da zakupi zatvorene bazene sportskog centra, morala da dokaže da poseduje licencu za organizovanje teniskih ATP 250 ili WTA 250 turnira, štaviše, da je organizovala takav turnir u proteklih godinu dana! 

Uz sve to, u oglasu se navodi da je najniža cena zakupnine za zatvorene objekte u okviru sportskog kompleksa – 513,00 dinara po kvadratnom metru, a za otvorene 85,00 dinara po kvadratu, u šta je uračunat i PDV, što na datu kvadraturu iznosi 2.091.122 dinara. Pošto nije navedeno da je reč o godišnjoj zakupnini, moglo bi se protumačiti i kao da je reč o minimalnoj ceni za ceo dvadesetogodišnji period. Malo je verovatno da je to bila namera, budući da je traženo polaganje tri puta većeg depozita (6,3 miliona dinara), pa se može pretpostaviti da je ideja bila da grad zakupi sportski kompleks za ukupno 41.822.440 dinara, to jest oko 355 hiljada evra za period od 20 godina. Međutim, ukoliko bi Đokovići ponudili svega 17.800 evra, gradska komisija, na osnovu ovako formulisanog oglasa ne bi imala pravo da takvu ponudu odbije.

Na osnovu svega navedenog može se zaključiti da je gradska komisija raspolagala javnim sredstvima nedomaćinski način. Isključivanjem mogućnosti da se na javnom nadmetanju pojavi bilo koji konkurent unapred odabranom poslovnom partneru Grada, lokalna samouprava će ostvariti manju, a u najboljem slučaju jednaku zaradu onoj do koje bi se došlo u konkurentskom postupku.

Ukoliko je Grad Beograd želeo da su-organizuje teniski turnir svetskog ranga u vezi sa time je mogao da uđe u partnerski odnos sa Đokovićima i da se kroz ugovor jasno definiše šta Beograd ulaže u organizaciju tog turnira ili na koji način subvencioniše organizatora. Umesto takvih čistih računa, nameštenim javnim nadmetanjem za zakup sportskog centra stvoren je privid da je reč o čisto komercijalnom poslu sa privrednim subjektom, iako je u stvari reč o tome da se prostor u vlasništvu Grada ustupa pod netržišnim uslovima zarad ostvarivanja nekih drugih ciljeva.