Trošak državnih garancija

Iz Kine nam stižu vesti o izgradnji brze pruge Beograd-Budimpešta. Saznali smo da smo "zamolili KIneze da izgradnja traje najviše 3 godine" i da je "kineska strana je obećala da će se pridržavati tog roka". Od premijera smo obavešteni da su problem državne garancije, pa se traži "više različitih koncepata - privatno javno partnerstvo, koncesije i drugi načini, samo da javni dug što manje opteretimo".

Postoji samo jedna opcija u kojoj država sa budžetskim deficitom (kao što je Srbija) može da izgradi prugu a da ne poveća javni dug. To je da kineska vlada ili kineske kompanije nađu interesa da od svojih para finansiraju i eksploatišu prugu od Beograda do Budimpešte, da od Srbije (i Mađarske) dobiju koncesiju za taj posao, a da naša država ne preuzme na sebe nikakve obaveze u pogledu isplativosti te pruge, otkupa zemljišta itd. Državne garancije za koncesiju (npr. garancija da će voz imati određeni broj putnika svakog dana) znače vrlo verovatno stvaranje troškova i posledično povećanje javnog duga. Neki drugi vid javno privatnog partnerstva (npr. zajedničko preduzeće) takođe će stvoriti troškove za državu Srbiju, jer podrazumeva zajedničko ulaganje.

Da li će se formalno javni dug povećati ili ne manje je bitno od toga da li je izgradnja pruge uopšte isplativa. To bi trebalo da bude glavna informacija, a upravo ona nedostaje. Kada bi pruga bila isplativa, ne bi bilo neopravdano uzeti kredit i izgraditi je, ukoliko bi profit od pruge bio veći od kamate na kredit.

Ako pak pruga nije isplativa, ali se ipak gradi iz nekog drugog razloga, trošak će svakako biti plaćen, samo je pitanje da li će to postati vidljivo za vreme vlade koja uđe u investiciju ili u kasnijim godinama, kada date garancije dođu na naplatu.