Promena stranačkih tabora

Promena stranačkih tabora u Skupštini Vojvodine prošle nedelje poprimila je novu dimenziju jer je, za razliku od prethodnih prelazaka iz vladajuće Demokratske stranke u opoziciju, ovaj put opoziciona poslanica Nove Srbije Nada Bodrožić prešla iz poslaničke grupe Srpske napredne stranke u klub DS-a. Time je demokrate vratila na brojku od 49 poslanika, nakon što je nedelju i po ranije iz DS-a u Srpski pokret obnove prešao Željko Vidović. Tako se spisak poslanika koji su promenili partijske tabore popeo na 14, a od toga je iz DS-a otišlo njih čak 11, prišla su im dva, dok je jedan iz DSS-a pristupio klubu SNS-a, piše novosadski Dnevnik.

Stranke koje ostaju bez poslanika, odnosno dobijaju novog, različito komentarišu taj čin pa je u poslednjem slučaju poslanice Bodrožić DS saopštio da je ona prešla u klub „Izbor za bolju Vojvodinu“ zbog neslaganja s merama štednje republičke vlasti, dok u njenoj bivšoj stranci kažu da je to „ogoljeni potez očajnika i očigledan primer političke korupcije”.

Iz DS-a su osipanje svoje grupe u vojvođanskom parlamentu komentarisali pritiscima i ucenama kojima su poslanici bili izloženi te da se radi „o trgovini mandatima”.

Programski direktor NVO „Transparentnost Srbija“ Nemanja Nenadić ističe da Skupština Vojvodine nije izuzetak kada je reč o promenama stranačkih tabora i da su razlozi za promenu – ili neslaganje sa stavovima stranke u kojoj su bili, ili ostvarivanje koristi. – Ne postoji zabrana poslanicima da promene partiju, stav ili poslanički klub, i oni su u tom pogledu zaštićeni, niti može da im se opozove mandat zbog toga. Ali, ako postoje bilo kakvi dokazi o tome da je odluka o prelasku iz jedne stranke u drugu doneta zbog date ili obećane koristi, to se može goniti kao krivično delo – ističe Nenadić za „Dnevnik“.

On je dodao da se događa da se imovinsko stanje poslanika koji promene partijske knjižice značajno popravi, ali da se na osnovu toga ipak ne može utvrditi da li je to krivično delo jer se iz njihovog imovinskog stanja koje prijavljuju Agenciji za borbu protiv korupcije teško može videti na koji način je ta imovina stečena.– Čuo sam da se često iz bivšeg stranačkog tabora poslanika koji je promenio partiju navodi da su poslanici za prelazak dobili posao ili neku drugu korist, a ako postoje konretni dokazi, to se po zakonu može procesuirati – objašnjava Nenadić.

Međutim, i pored međusobnih optužbi partija za kupovinu poslanika, do sada ni vlast ni opozicija nisu podnele nijedan dokaz o takvim zloupotrebama, niti su pokrenule postupak pred Tužilaštvom.

Programski direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju i politički analitičar Đorđe Vuković kaže za naš list da ni mnogo ozbiljnije demokratije nisu imune na taj problem, navodeći primer Italije gde je promena političkih tabora „postala praksa“. – Da li je to ponašanje poželjno ili nije poželjno, zavisi od motiva. Slobodni mandat služi kao brana tome da šef stranke i rukovodstvo raspolažu mozgom poslanika i da on donosi odluku koja je nezavisna od drugih, ali to se da zloupotrebiti. Motivi su u velikom delu slučajeva lukrativni – da bi se došlo do zaposlenja ili neke druge finansijske koristi, ali je bilo situacija napuštanja stranaka kada su se ljudi razlikovali u mišljenjima – objašnjava Vuković.

Po njegovom sudu, najbolje bi bilo da poslanik, kada napusti poslanički klub, postane nezavisan poslanik. – Suviše je neukusno da u istom mandatu bude u jednoj stranci, a onda pređe u onu koja je opoziciona partiji u kojoj je bio kao kandidat na izborima. To je sad već pitanje morala, ali jedini pravi sud o tome mogu dati birači – ističe programski direktor CeSID-a.

Na pitanje da li je iko krivično odgovarao zbog političkog transfera koji je utemeljen na pribavljanju koristi, Vuković ističe da je to pitanje za tužioca, ali da ni su svetu gde funkcioniše parlamentarna demokratija nije bilo zapaženih slučajeva da neko odgovara zbog promene partije u predstavničkom domu, čak i kada se zna da je pribavio određenu finansijsku ili imovinsku korist. – Kako vi da procenjujete šta je nečija slobodna volja? Čak i kada vidite da postoji određena imovinska korist, država ga može teretiti za porez, ali ne može utvrditi da li je to uticalo na njegovu slobodnu volju – zaključio je Đorđe Vuković.