Posledice partijske kontrole EPS-a

O posledicama partijskog upravljanja EPS-om, ne samo na nivou najvišeg menadžmenta, već i dubinskog prožimanja tog javnog preduzeća rukovodećim kadrovima postavljenim na osnovu partijske pripadnosti a ne stručnosti, pišu nedeljnici Vreme i NIN. Loš menadžment i insistiranje Vlade Srbije da se ostvareni prihodi vračaju u budžet umesto da se investira u razvoj (ili bar pokrivanje troškova amortizacije) rezultiralo je značajno smanjenom proizvodnjom na početku 2017. godine, zbog čega će biti umanjen godišnji rast društvenog proizvoda. Cenu ćemo, umesto na mostu, platit na ćupriji, jer će Vlada sada hitno, bar jetako najavio odlazeći premijer, uložiti novac u ono što je trebalo da se radi u nekoliko prethodnih godina - nabavku nove opreme.

Prenosimo izvode iz tektova u NIN-u i Vremenu:

Elektroprivreda Srbije: Pet godina nazadovanja  

Kakva uprava, takav i rezultat  

Vreme, 11. maj 2017.

autor: Zoran Majdin

Otkad je Grčić posađen u fotelju generalnog direktora Kolubare, kasnije i na čelo EPS-a, na rukovodeća mesta, sve do šefova službi, postavljeni su kadrovi sumnjivih kvalifikacija i u skladu sa tim uplašeni za svoju novostečenu poziciju, pa su nauštrb razvoja forsirali dnevnu proizvodnju da bi šef, šefov šef i svi šefovi redom, sve do samog vrhovnog šefa, bili tog dana zadovoljni dok u brojeve gledaju 

Čestitajući Praznik rada rudarima noj na prigodnoj svečanosti upriličenoj na Polju D, nekad najizdašnijeg, a sad pomalo usahlog polja kolubarskih rudnika, premijer i novoizabrani predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić objavio je da će vlada da uloži oko 250 miliona evra za nabavku neophodnih mašina i opreme za potrebe razvoja Rudarskog basena “Kolubara” i da će specijalno za tu priliku proces javne nabavke dabude olakšan, e da bi u narednih sto dana bilo nabavljeno sve što je potrebno. Onako uzgred, ocenio je potom da je “situacija po pitanju industrijskog rasta veoma dobra”, da je zadovoljan ovogodišnjim rezultatima u prerađivačkoj industriji i građevinarstvu, ali da je bilo nekih problema “po pitanju struje” za koje je iskazao očinsko razumevanje: jaka zima je bila –minuli januar je bio najhladniji od 1964. godine, pa i “neka klizišta su se pojavila na kopu”, ali takođe očinski istakao neophodno st povećanja proizvodnje uglja makar na nivo iz 2016. godine – 28 miliona tona. “Od vas samo očekujem dobre rezultate”, posao, a onda ni za šta dručio je rudarima. “Vi obavite dobar posao, a onda ni za šta drugo nemojte da brinete, rekao je poželevši im “još više poslau narednom periodu”, obećao obnavljanje radnih uniformi šta god to značilo, da će bezbednosni uslovi za rad biti unapređeni i na višem nivou i da će radnici koji obavljaju privremene poslove u tom basenu dobiti stalni posao, ali da to “moraju da budu radnici u proizvodnji, a ne u administraciji”. Podrazumeva se da se nahvalio već kolikim sufi citom u budžetu, naobećavao se povećanja plata i penzija većim no ikad, proglasio početak boljeg života i skoro nastupanje zlatnog doba, kao i da struja neće da poskupi. “Finansijski, Elektroprivreda Srbije je stabilna i uz sve muke i probleme koje je imala: na računu EPS-a ima 440 miliona evra”, ergo – sve je pod kontrolom.

Međutim, kad se iz Vučićevog izlaganja uklone stilske figure, želje i pozdravi, ostaje da ništa nije pod kontrolom, da je proizvodnja uglja daleko ispod plana sa tendencijom ka daljem padu, da su postojeća polja na izdisaju – nedovoljna da podmire dnevne potrebe obrenovačkih i kolubarskih elektrana, da se na otvaranju novih kopova malo ili nimalo nije radilo, ali i da je račun Rudarskog basena “Kolubara” usahao kao i za eksploataciju dostupne rezerve uglja, pa sad “Država doo” mora naprasno da dreši kesu i menja procedure za javne nabavke, inače ode ovogodišnji ciljani rast bruto društvenog proizvoda u Tandariju. 

U stvari, Tandarija je već na vidiku. Naime, otvaranje rudnog polja nije što i puštanje u rad semafora: godine su potrebne da se ukloni jalovina sa naslaga uglja pogodnih za eksploataciju i nema tih para koje proces mogu da ubrzaju, a dostupnog uglja već sad nema dovoljno. 

“Nije otvoreno polje Vreoci i Veliki Crljeni, a na poljima B i D nije uklonjena jalovina”, kaže za “Vreme” poznanik, bagerista na Polju D. “Sve otkriveno smo otkopali, pa i potkopali: kopali, kopali, kopali, podvlačili se ispod jalovine i u jednom trenutku su se pojavili (takozvani) rupčevi – odroni u kopovima. Jedan od njih otvorio se tik uz školu u Vreocima, koja je pod hitno evakuisana.” Dalje se, kaže, ne može, dok se Vreoci konačno ne presele na novu lokaciju i ne ukloni jalovina, a to će da traje. daleko je otvaranje 

Nekoliko dana posle Vučićevog nastupa pred rudarima, ministar energetike i rudarstva Aleksandar Antić “doobjasnio” je za Tanjug “šta je pesnik hteo da kaže”: svake godine “Kolubara” mora da proizvode više od 28 miliona tona uglja, to jest da obezbedi stabilnu proizvodnju na nivou od 28,5 do 30 miliona tona, da su u toku različite faze za otvaranje tri nova polja – E, G i Radljevo, koja će dugoročno da obezbede stabilnu proizvodnju uglja, ali da prethodno mora da se investira u infrastrukturu – odvodnjavanje kopova, izgradnju pogonskih stanica, transportnih sistema, nabavku bagera i odlagača za novi kop Radljevo, te da će Elektroprivreda Srbije ove godine uložiti 250 miliona evra iz tekućeg poslovanja. Ovo poslednje – da će investicija biti realizovana iz tekućeg poslovanja, u koliziji je sa izjavom Glavnog da će vlada sve da fi nansira, ali to i nije od nekog značaja: sve je to samo novac, doduše naš. 

“Mi ćemo prve rudarske aktivnosti na polju E i polju G imati već tokom 2017: na polju E očekujemo da ćemo već do kraja godine krenuti sa proizvodnjom uglja, u polju G sa otkrivkom, a 2018. postavljamo prvi sistem na polje Radljevo, koji je najznačajniji i najveći”, obrazložio je Antić. Dodao je i da pre svega (samo) treba da se izmesti reka Peštan kao i trase dalekovoda i Ibarska magistrala, pa da se izgradi nov regionalni put Vreoci – Kruševica, da se neka sela delimično ili potpuno rasele, uz opasku da “premijer Vučić daje veliku podršku razvoju RB Kolubara, kao i energetskog sistema u celini”.

O svemu ovome “Vreme” je pisalo pre pet godina. “Naša misija je da termoelektrane snabdevamo dovoljnom količinom uglja, a najvažniji posao tokom poslednjih godina je iznalaženje rešenja za ostvarivanje elektroenergetskog bilansa u uslovima kad Polje B, istorijski gledano naše najveće eksploataciono polje, praktično izlazi iz eksploatacionog perioda: na tom polju, prosto, nema više uglja”, objasnio je tada u intervjuu za “Vreme” Nebojša Ćeran, poslednji generalni direktor kolubarskih rudnika prednaprednjačkog doba. “Da bi našu misiju i dalje ispunjavali, moramo da otvaramo nove kopove, a u rudarstvu je jedna od ključnih stvari rešavanje imovinskih odnosa: morate prvo da postanete vlasnik zemljišta, pa tek tad možete da počnete sa radovima: obezbediti sredstva za to je jedno, rešiti infrastrukturu je nešto drugo, treće je oprema za nove kopove. Treba da se izmesti deo Ibarske magistrale, da se izmesti tok Kolubare, da se reguliše reka Peštan, sve to u narednih nekoliko godina. Kad je o opremi reč, potpisan je kreditni aranžman sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj i Nemačkom razvojnom bankom od 150 miliona evra za nabavku jednog osnovnog rudarskog sistema i postrojenja za homogenizaciju uglja. To postrojenje je veoma važno: dobiće se veoma veliki ekonomski i ekološki efekti u TENT-u – pouzdanost u radu, smanjenje sopstvene potrošnje struje, ogromno smanjenje i ušteda na potrošnji tečnog goriva, manje sumpornih i azotnih oksida”. 

U to vreme, “Kolubara” je poslovala sa profi tom i za tri godine u razvoj investirala četvrt milijarde evra sopstvenih sredstava, a zabeleženi su i istorijski rekordi – godišnje je iskopavano preko 31 milion tona uglja, šest odsto iznad plana. “Narednih godina nameravamo da održimo nivo fi nansiranja iz sopstvenih sredstava od 80 do 100 miliona godišnje i uz kreditnu liniju od (onih) 150 miliona, izgradnja opreme će trajati tri godine, što je nivo investicija od 140 do 150 miliona evra godišnje za koji možemo da kažemo da je obezbeđen pre svega za projekte otvaranja novih zamenskih kopova. To je jedno od najvažnijih pitanja da ne bi došlo do poremećaja u snabdevanju postojećih termoelektrana – koliko brzo ćemo moći da se izborimo sa tim – jer otvaranje novih kopova i na Zapadu traje po dvadesetak godina.” Pet godina kasnije, priča se nije mnogo izmenila – treba da se prošire postojeći i otvore novi kopovi, s tim da prethodno treba da se isele/presele neka sela ispod kojih se nalaze rezerve uglja, treba da se izmesti jedna reka, jedan magistralni i lokalni put, dalekovodi i trafo stanice, da se nabave mašine… Jedina je razlika u izvoru novca: 2012. godine Kolubara je bila kadra da sama sve iznese, dok sad to (više) ne može. 

Te 2012. godine kormilo RB Kolubara preuzeo je Milorad Grčić, (malo)privrednik iz Obrenovca, aktivista i lokalni funkcioner Srpske napredne stranke. Od tad pa naovamo, proizvodnja uglja iz ovog rudnika je u stalnom padu. Tom padu kumovala je i ona poplava 2014. godine, koja je skoro pa ubila eksploataciju uglja, od koje se Kolubara još nije oporavila. “To što je bilo 2014. godine je bilo, ali je i prošlo”, kaže onaj bagerista na Kopu D. “Jeste trajalo i koštalo je koliko je koštalo, ali je posle godinu dana sve manje-više vraćeno u pređašnje stanje, ali smo ipak stigli tu gde smo stigli – nema dovoljno dostupnog uglja.” Za to, veli, nije i ne može da bude uzrok elementarna nepogoda kolika god da je bila, već naopaka kadrovska politika. Otkad je Grčić posađen u fotelju generalnog direktora Kolubare, kasnije i na čelo EPS-a, na rukovodeća mesta, sve do šefova službi, postavljeni su kadrovi sumnjivih kvalifi kacija i u skladu sa tim uplašeni za svoju novostečenu poziciju, pa su nauštrb razvoja forsirali dnevnu proizvodnju da bi šef, šefov šef i svi šefovi redom, sve do samog vrha, bili tog dana zadovoljni dok u brojeve gledaju. Otud svako malo vesti o istorijski najvećoj dnevnoj, ne i godišnjoj proizvodnji. “Koliko god mi hteli da ne pričamo o politici, ceo EPS je politički zagađen da je to za ne poverovati: nikada ovako loši kadrovi nisu bili na rukovodećim mestima. To i nisu kadrovi, već politički izvršioci”, kategoričan je.  

(ceo tekst dostupan u novom broju nedeljnika Vreme)

Pad proizvodnje EPS-a obara privredni rast u 2017. 

Kad brojilo otkucava minus 

NIN, 11. maj 2017.

autor: Milan Ćulibrk

Tempom iz prva tri meseca proizvodnja struje bi ove godine mogla da bude šest milijardi kilovatsati manja nego lane. Kada bi EPS toliko struje proizveo i naplatio je po istoj ceni po kojoj je uvozio u prva tri meseca, njegovi prihodi bili bi veći za 300 miliona evra, a i to je samo deo troškova lošeg upravljanja 

Veoma mi je žao što je premijer Aleksandar Vučić ljut na EPS, ali je on potpuno legitimno ljut, bez obzira na sve što je EPS u 2016. uradio, bez obzira na odlične, neočekivano dobre rezultate, izjavio je sredinom januara v.d. direktora EPS-a Milorad Grčić. Premijer je tada „legitimno“ bio ljut zbog toga što su mnogi građani dobili uvećane račune za struju. Ovih dana ima mnogo više razloga da bude ljut na EPS zbog dramatičnog pada proizvodnje. Time su ozbiljno ugroženi planovi da ove godine bruto domaći proizvod Srbije poraste bar za tri odsto. EPS je, naime, jedan od glavnih krivaca što je privredni rast u prvom ovogodišnjem tromesečju bio manji nego u prethodnih šest. Da bi se do kraja godine nadoknadio zaostatak iz prvog kvartala, u naredna tri rast mora biti 3,7 procenata, konstatovao je Vučić. To, međutim, neće biti nimalo lako, pogotovo ako se ima u vidu da se rast već tri kvartala uzastopno usporava - sa 2,8 na 2,5 pa na jedan odsto. 

Od 1. januara do 31. marta EPS je proizveo čak 1,55 milijardi kilovatsati struje manje nego u istom periodu lane, saznaje NIN. Ako se proizvodnja brzo ne oporavi, a dobro upućeni tvrde da je to malo verovatno, EPS bi ovim tempom u 2017. mogao da proizvede šest milijardi kilovat-sati struje manje nego 2016. Da toliko struje dodatno proizvede i sve izveze po istoj ceni po kojoj struju uvozi – po 49,64 evra za megavat-sat – prihodi najvećeg javnog preduzeća bi ove godine bili veći za 298 miliona evra. Po ceni od 7,66 dinara („plava tarifa“ za domaćinstva sa jednotarifnim brojilima) šteta se penje na 46 milijardi dinara ili 370 miliona evra. Objašnjenje EPS-a da je na smanjenje proizvodnje uticao „isključivo dugotrajni ledeni talas tokom januara“, jer je otežao dovoz uglja sa kolubarskih kopova u obrenovačke termoelektrane, ne pije vodu. Bez obzira na to što je i Vučić probleme pokušao da objasni na sličan način, navodeći kao glavnog krivca „najhladniji januar od 1964“, ali i „neka klizišta, koja su se pojavila na kopu“, biće da su klizišta na kopovima mnogo veći problem od hladnoće. Jer, ako je za sve kriv „ledeni talas“, kako je u januaru EPS proizveo 500 miliona kilovata više nego u martu? I kako je samo u dva najhladnija meseca, decembru i januaru, proizvodnja bila veća od 3,2 milijarde kilovat-sati, da bi u martu pala na 2,8 milijardi? 

Što vreme više prolazi i što je toplije, pad je sve dramatičniji. U odnosu na isti mesec 2016. podbačaj je u januaru bio 277 miliona, u februaru 457 i u martu 820 miliona kilovata. Izvori NIN-a navode da je tome, zbog pogrešnih odluka i lošeg planiranja čelnih ljudi EPS-a, najviše doprineo pad proizvodnje u najvećoj, Termoelektrani „Nikola Tesla“ u Obrenovcu. U januaru je TENT proizveo 1,9 milijardi, u februaru oko 1,6 milijardi, a u martu ni milijardu kilovata. Za to nisu krive vremenske (ne)prilike, već nedostatak uglja, koji je pri tome, zbog odrona i klizišta, pomešan sa zemljom, pa je lošijeg kvaliteta. 

„Tehnički izveštaji“, u koje je NIN imao uvid, otkrivaju deo odgovora na pitanje zašto najveće i najvrednije javno preduzeće u Srbiji posrće. Između 2011. i 2013. EPS je na kopovima u Kolubari i Kostolcu uklonio 330 miliona kubnih metara „otkrivki“, a u naredne tri godine za petinu manje, odnosno 264 miliona kubika, pa se u relativno kratkom roku ne može očekivati ni oporavak proizvodnje, najpre uglja, a potom i struje. 

Za razliku od zvaničnika koji objašnjenje za dramatičan pad nalaze u temperaturnom minusu, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milojko Arsić ne veruje da je kriza u EPS-u samo privremena i posledica elementarnih nepogoda. „Tokom prethodnih godina problemi u EPS-su se manifestovali kroz loše finansijske rezultate, brojne afere i slične stvari, da bi krajem 2016. i početkom 2017. došlo do značajnog pada proizvodnje struje. Pad se ne može objasniti nepovoljnim vremenskim prilikama, jer je počeo još u decembru, dakle pre velikih hladnoća. Osim toga i zemlje u okruženju, BiH i Hrvatska, bile su izložene sličnim vremenskim prilikama a u prvom kvartalu 2017. povećale su proizvodnju struje u odnosu na isti period 2016, dok je u Srbiji proizvodnja pala za čak 14,5 odsto“, ističe Arsić za NIN. 

Pad predstavlja kulminaciju višegodišnjih problema u EPS-u, koji su se ispoljavali kroz rast zaduženosti, česte i visoke gubitke, niske investicije... „Tome su sigurno doprineli niska cena struje, preterana zaposlenost, visoke zarade i odlivanje novca kroz sumnjive poslove sa privatnim preduzećima. Međutim, tokom poslednjih nekoliko godina pojavili su se i novi uzroci problema, kao što je loše planiranje investicija i proizvodnje usled postavljanja nekompetentnih rukovodilaca na ključne pozicije u preduzeću. Kadrovski i menadžerski problemi u EPS-u predstavljaju primer urušavanja institucija u Srbiji tokom prethodnih nekoliko godina. Ukoliko se ne prestane sa takvom politikom slični problemi se u narednim godinama mogu očekivati i u drugim javnim preduzećima i ustanovama. Kao što se institucije grade godinama tako je i njihovo urušavanje postepeno, ali kada ono dostigne određenu kritičnu granicu rezultati su pogubni“, kaže za NIN Milojko Arsić, koji je nedavno za Politiku izjavio da su svi problemi logičan rezultat kada EPS „pored toliko dobrih i kvalitetnih inženjera, vodi vlasnik pečenjare“.  

Katastrofalnu situaciju u EPS-u, koju nadležni uporno pokušavaju da sakriju, detektovao je i Zavod za statistiku. U njegovim izveštajima precizira se da je u januaru proizvodnja struje bila za sedam odsto manja nego 12 meseci ranije. U februaru je taj jaz povećan na 12,8 odsto, a u martu na zaista dramatičnih 22,9 procenata. Iako zvanična statistika kao jednu celinu posmatra električnu energiju, gas, paru i klimatizaciju, jasno je da na negativne trendove celog sektora presudno utiče EPS, jer se u februarskom saopštenju Zavoda za statistiku precizira da je na pad srpske industrije najviše uticala proizvodnja električne energije. 

Da je đavo odneo šalu videlo se i 1. maja, kada je Vučić obećao da će Vlada ove godine u EPS uložiti oko 250 miliona evra za nabavku neophodnih mašina i opreme u Rudarskom basenu Kolubara, ne bi li se makar dostigao nivo proizvodnje uglja i struje iz 2016. I dok se Vučić hvali da će to ove godine biti najveća investicija, većini ekonomista tu nije sve jasno. Tim pre što je, uz sliku sa premijerom, Milorad Grčić 1. maja na svom tviter-nalogu napisao: „Na računu EPS-a ima 440 miliona evra i nastavljamo ulaganja“. Grčić je doduše to „tvitnuo“ tek nakon što se Vučić pohvalio da je finansijska situacija „stabilna, jer EPS na računu ima 440 miliona evra“. Samo 40 dana ranije, 22. marta tvrdio je da „EPS ima na računu oko 500 miliona evra“. Samo, ako najveće javno preduzeće na računu ima 440 ili 500 miliona evra svojih para, zašto Vlada ulaže 250 miliona dinara poreskih obveznika? Nešto tu zaista ne štima. 

Osim premijeru, problemi u EPS-u mogli bi zagorčati život i ministru finansija Dušanu Vujoviću. EPS je, naime, prošle godine po raznim osnovama u budžet Srbije uplatio čak 87,4 milijarde dinara, ili svaki 12. dinar, koji se slio u državnu kasu. Zato ni ministru finansija nije svejedno šta će biti sa EPS-om. Zbog najvećeg javnog preduzeća mira nema ni guverner NBS Jorgovanka Tabaković, jer sve što ne proizvede, EPS će morati da uveze, a to podrazumeva i pritisak na strani tražnje za kupovinu deviza. U 2016. je Tabakovićevoj bilo neuporedivo lakše, jer je EPS više izvozio nego uvozio. Ove godine sve se radikalno promenilo. 

Drugo pitanje koje se sada samo po sebi nameće je zašto je Vučić već godinama insistirao da EPS (i sva druga javna preduzeća) bar polovinu neto dobiti mora da uplati u budžet, ako će sada iz budžeta da se finansira nabavka mašina i opreme ne bi li se EPS sačuvao od daljeg propadanja? Ovakav odnos premijera i Vlade prema državnim preduzećima najbolje je okarakterisao profesor Ekonomskog fakulteta Ljubodrag Savić – to je klasičan primer presipanja iz šupljeg u prazno.

I zaista, EPS je 2015. u budžet uplatio 3,5 milijardi, a lane 8,7 milijardi dinara. Ako Vučić održi obećanje i država u EPS investira 250 miliona evra (oko 31 milijardu dinara), ona tom javnom preduzeću ne samo da će vratiti sve što je ono do sada uplatilo, već i skoro 19 milijardi dinara novca poreskih obveznika! I to je, međutim, malo da se nadoknadi sve što je propušteno prethodnih godina, jer je Fiskalni savet konstatovao da je EPS između 2013. i 2015. investirao 67 milijardi dinara, a samo za amortizaciju, da održi status kvo, trebalo je da izdvoji 116 milijardi dinara. 

Svi su izgledi da će poreski obveznici na kraju platiti visoku cenu za prilično neodgovornu kadrovsku politiku. Bez obzira na obećanje da ove godine struja neće poskupeti, građanima će račun za loše poslovne odluke već nekako biti uručen. Ako ne plate na mostu, platiće na ćupriji. Kolika će ta cena na kraju biti zavisi da li će na konkursu za generalnog direktora od devet prijavljenih kandidata na čelo EPS-a doći profesionalni menadžer kakav je nedavno postavljen za v. d. direktora Koridora Srbije. A ima dobrih šansi da se to desi.  

(ceo tekst dostupan u novom broju nedeljnika NIN)