Premijerska retrospektiva 2012-2017
Od 2012. godine do danas centar političke moći je bio unutar Vlade, oličen u prvom potpredsedniku zaduženom za borbu protiv korupcije i organizovanom kriminalu i koordinatoru službi bezbednosti, a kasnije predsedniku Vlade, (nešto manje aktivnom) koordinatoru službi bezbednosti i koordinatoru sprovođenja antikorupcijske strategije i akcionog plana, Aleksandru Vučiću. Za to vreme, borba protiv korupcije bila je proglašena za prioritet, isprva glavni, da bi kasnije (ekspoze iz 2016) došla do desetog mesta. Sa stanovišta političkog interesa takve promene su razumljive. Naime, na početku vladavine nakon duge apstinencije, svaka priča o borbi protiv korupcije je bila priča o korupciji drugih i nešto što može doneti samo popularnost. Brojne neraspletene korupcijske sumnje i afere, pa čak i slučajevi koje je pokrenulo Vladino radno telo – Savet za borbu protiv korupcije u periodu 2002 – 2012, bile su sjajno oružje u borbi Vučića i SNS ne samo protiv poraženih političkih protivnika iz prethodnih vladajućih struktura (DS, DSS), već i protiv sopstvenih koalicionih partnera iz trijumvirata (URS, SPS). Ishod, sa stanovišta interesa građana Srbije da sumnje na korupciju budu razrešene, lošiji je nego što se moglo očekivati. Ne samo da upiranje prstom u krivce iz prošlosti nije dovelo do toga da se u sadašnjosti obezbedi da se takvi slučajevi ne ponove, već ni stara korupcija nije kažnjena niti su priče dobile jasan epilog. Treba reći da takva situacija nije novina u Srbiji, jer se slična nekažnjivost dogodila i nakon još revolucionarnijih promena u vlasti, posle 5. oktobra 2000.
To ne znači da se ništa nije promenilo. Najbitnija promena, koja je uticala na antikorupcijsku scenu kao i na sve druge sfere, jeste promena sistema moći. Dok je do 2012. jedna od glavnih poluga korupcije i razloga za njeno nerešavanje bila vladavina koalicija sa slabom većinom, koje su pri tom, makar u pojedinim periodima, bile izložene snažnom pritisku spolja, u poslednjih pet godina se moć sve više koncentrisala unutar jedne partije i oko jednog čoveka. Iako koalicioni partneri i dalje postoje oni su uglavnom izgubili „ucenjivački kapacitet“, koji bi mogao da se iskoristi zarad zaštite korupcionaša. To, po definiciji stvara velike rizike za korupciju („svaka vlast kvari, apsolutna vlast kvari apsolutno“), ali je, sa druge strane, davalo šansu da se ukloni dugogodišnje zakrečenje i da se politička volja pokaže tamo gde joj je mesto – da svaka institucija radi svoj deo posla. Drugim rečima, ukazala se jedinstvena prilika za borbu protiv korupcije, oličena u podršci građana, faktičkoj moći i blagonaklonosti ključnih međunarodnih igrača (uključujući i podršku EU kroz otvaranje pregovora i poglavlja 23 o borbi protiv korupcije). Ta prilika, međutim, nije iskorišćena za snaženje sistema borbe protiv korupcije. Naprotiv, neki elementi tog krhkog sistema, koji su uspostavljeni ranije, sada su uzdrmani. Nezavisni državni organi, verovatno najvrednija tekovina reformatora nakon 2000, ne samo da nisu ojačani zakonskim i drugim reformama kao što je obećano, već su bili izloženi ozbiljnom pritisku kada zadru u „osetljive“ teme.
U nekim oblastima postoje vidljive promene – doneta je nova antikorupcijska strategija, planirane su reforme u kontekstu evropskih integracija, pojavila su se nova antikorupcijska pravila u javnim nabavkama i u vezi sa radom javnih preduzeća, uređen je pravni okvir za zaštitu uzbunjivača, došlo je do promena u organizaciji i ovlašćenjima represivnog aparata... Šta je, međutim, problem? Pokazalo se da Strategija nije pokretač reformi. Čak ni Akcioni plan za poglavlje 23 koji je u odnosu na nacionalne strateške akte dobio prioritet, ne sprovodi se na vreme, a ni kada se sprovodi ne donosi suštinske promene, jer nije postavljen dovoljno ambiciozno ili dovoljno precizno. Vlada direktno krši sopstveni Zakon o javnim preduzećima na polju obećane depolitizacije, a Zakon o javnim nabavkama, koji je sa ponosom usvojen krajem 2012. i predstavljen kao brana korupciji, ta ista Vlada zaobilazi kod gotovo svih velikih infrastrukturnih projekata, primenom vezanih kreditnih aranžmana ili kroz javno – privatna partnerstva i međudržavne sporazume. Zakonska zaštita uzbunjivača do sada nije dovela do povećanja broja prijavljenih slučajeva korupcije, što je bio glavni cilj njegovog donošenja. Najzad, kad je reč o otkrivanju i kažnjavanju korupcije, nema suštinske promene u onom što su bili glavni problemi. Ni sada, kao ni ranije, ne može se očekivati da će tužioci pokrenuti istragu i dovršiti optužnicu u nekom „osetljivom“ predmetu ako za to ne postoji „politička volja“; podatke o hapšenjima za korupciju saopštava politička figura – ministar, i to grupišući nepovezane slučajeve u jednu akciju da bi broj bio veći, a podatke o ishodima i efektima tih postupaka ne saopštava niko; podaci o istragama i sumnjama se ciljano plasiraju u medijima, dok se, s druge strane, medijski napisi i druge javno dostupne informacije ne koriste za pokretanje istraga.
Prethodnih pet godina je odlikovala visoka koncentracija moći i personalizacija odlučivanja, kao i jednako visoka netolerantnost prema kritici i traženju odgovora pitanja. S obzirom na hiperaktivnost samog Vučića, njegovu stalnu prisutnost u medijima i količinu najava koje su dolazile od njega i njegovih ministara i gradonačelnika, tih pitanja je bilo više nego ikada ranije. A mnogi bitni odgovori i elementarni podaci su izostali. Tako, Vlada Srbije već pet godina odbija da obelodani ko su sve savetnici prvog potpredsednika i premijera, kakve ugovore imaju, koliko su i za šta plaćeni. Ugovor Vlade sa HPK o upravljanju Železarom Smederevo ostao je tajna i nakon raskida tog ugovora. Kako bi se tajnost tog posla očuvala, Ministarstvo privrede je zatražilo od drugog državnog organa, Komisije za zaštitu konkurencije, da ugovor sa privatnom firmom proglasi nedostupnim. Pola godine je uz stalne najave i za razum uvredljive izgovore za neobjavljivanje trajalo odlaganje da se ugovor o „Beogradu na vodi“ konačno pojavi. Ugovor je objavljen bez biznis plana koji bi pokazao kada će i kako privatni partner ispuniti obavezu izgradnje objekata javne namene vrednih 33,7 milijarde dinara. Godinu dana je trajala borba da bi se objavio makar deo ugovora zaključen sa Etihadom. To je zatim premijer proglasio „ispunjavanjem lične obaveze prema građanima Srbije“ iako „nije bilo predviđeno da ugovori budu objavljeni“. Najnoviji biser u tom nizu je situacija u kojoj nisu dostupni podaci o koncesiji za beogradski aerodrom, uključujući i studiju koja bi dala iole razumno objašnjenje zašto se uopšte traži koncesionar za firmu koja ostvaruje takve prihode da smo, kako reče Vučić, „i sami u stanju da ulažemo u aerodrom“?
