Troškovi rada stranačkih aktivista
Jedan od troškova izborne kampanje koji najčešće ostane skriven jeste angažovanje stranačkih aktivista u deljenju letaka, lepljenju plakata, komunikaciji sa biračima i slično. Glavni razlog za to jeste činjenica da se takve aktivnosti često i ne plaćaju, niti imaju neku unapred određenu vrednost. Ni kada su takve aktivnosti plaćene, s obzirom na to da se teško može kontrolisati koliko je aktivnosti obavljeno, trošak je pogodan za finansiranje „iz crnih fondova“ ili iz „alternativnih izvora“ (npr. javnih resursa, ako je reč o nekoj stranci na vlasti). I aktuelni (2011) i bivši zakon (2003) nalažu da se trošak volonterskog rada prikaže kao besplatan prilog za izbornu kampanju što niko nije učinio za sve ove godine.
Dok većina učesnika na izborima ima muku kako da neki trošak sakrije, bilo zbog nedozvoljenosti, bilo zbog nepopularnosti troškova, ima i onih koje muče suprotno brige – kako prikazati da je prikazano više nego što stvarno jeste, da budžetske dotacije ne bi morale da se vraćaju. Budžetske dotacije za kampanju, osim u slučaju stranaka koje osvoje veliki broj mandata, nisu dovoljne za vođenje uobičajenih skupih kampanja sa velikim brojem TV oglasa, bilborda i masovnih okupljanja. Međutim, taj novac može biti više nego dovoljan kada se vodi kampanja ograničenog obima (na teritoriji nekoliko opština) ili jeftinijim sredstvima (na internetu). Tada podnosioci izbornih lista prijavljuju i troškove koji nisu plaćeni ili verovatno ne bi bili plaćeni da nema viška budžetskih para. To se dešavalo u ranijim izbornim procesima, naročito kod onih stranaka nacionalnih manjina koje nemaju konkurenciju u svom biračkom telu, a osvoje mandat i srazmerni deo budžetskih dotacija. Verovatno su po sredi slični razlozi i u slučaju troškova kampanje „Dosta je bilo“ na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima, o čemu ovih dana piše Blic.
. Tada je značajan deo dobijenog novca transferisan istoimenom udruženju građana na ime raznih usluga. Kao što smo ukazali u izveštaju o finansiranju kampanje za parlamentarne izbore 2016. godine „s obzirom na okolnosti, može se pretpostaviti da je reč o aktivnostima koje su preduzimali članovi udruženja koji ujedno podržavaju ovu grupu građana. Da su prihodi iz budžeta bili manji, ovi troškovi bi bili prijavljeni kao prilog u naturi (ako bi bili prijavljeni). Ovako, budžetske dotacije su, kad već nije bilo stvarnih troškova, iskorišćene za jačanje finansija buduće stranke.“
Ovaj slučaj je još jedan pokazatelj potrebe da se ozbiljno preispita koncept finansiranja stranaka i kampanja iz budžeta. U sadašanjem sistemu nije jasno postavljeno šta je cilj finansiranja, pa i način finansiranja ima mnoge nelogičnosti. Između ostalog, nema nikakve prepreke da se kao račun za pravdanje nekog troška koji se pokriva iz budžeta prikaže i netržišno veliki iznos.
