Prvostepene osude za slučaj "Nuba invest"
U Srbiji je sudska osuda protiv bivšeg ministra i jednog aktuelnog direktora javnog preduzeća bitan događaj, bez obzira na kontroverze oko samog predmeta i onoga što mu je prethodilo. Naime, mi ne samo da nemamo rezultate u nečemu što bi bila neselektivna borba protiv "korupcije na visokom nivou" (za šta već 13 godina postoje zakonske i institucionalne pretpostavke), već takvih rezultata nema čak ni u situacijama kada bi se osude mogle tumačiti kao revanšizam prema predstavnicima "bivšeg režima".
Slučaj "Nuba invest", kao jedan od neprivatizacionih slučajeva iz paketa "24 privatizacije", to jest 24 izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije, čeka na svoje razrešenje od 3.12.2010. http://www.antikorupcija-savet.gov.rs/…/izvestaj-saveta-o-n…, a krivični postupak od 2012, kada je u jeku najglasnijih najava borbe protiv korupcije tadašnji PPV Vučić obećao rešavanje. Štaviše, ubrzo je izjavio i da su svi osim jednog i razrešeni,http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1162898, a da javnost nije dobila odgovore na suštinski bitna pitanja ni tada ni kasnije http://mondo.rs/…/Transparentnost-do-detalja-o-svakoj-priva… .
Optužnica (a verovatno i presuda) protiv Dulića, Janjića i Drobnjaka kaže da su njih trojica 2009. godine izdali lokacijske i građevinske dozvole za postavljanje mreže optičkih kablova na državnim putevima preduzeću "Nuba invest" iako ta slovenačka firma nije imala neophodnu dokumentaciju i na taj način pribavili firmi imovinsku korist u iznosu od preko osam miliona dinara. Bivši ministar Dulić se tereti da je dao usmeni nalog svom pomoćniku Janjiću da se izdaju lokacijske i gradjevinske dozvole za postavljanje optičkih kablova iako preduzeće nije imalo neophodnu dokumentaciju u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji i Zakonom o javnim putevima. Janjić je, prema optužnici, prihvatio usmeni nalog Dulića, a Drobnjak, koji je i tada bio direktor JP "Putevi Srbije" je izdao 18. septembra 2009. sporne dozvole iako za to nisu bili ispunjeni neohodni uslovi. Prema tvrdnjama Tužilaštva, izdavanjem zahtevanih dozvola omogućeno je "Nubi" da pristupi izgradnji optičke mreže kablova na državnim putevima kojima upravljaju "Putevi Srbije" i to na najvažnijim koridorima od Beograda do granice sa Hrvatskom, Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom i Makedonijom. Na taj način, to preduzeće je, kako kaže tužilaštvo, steklo dominaciju nad javnim putevima i njihovoj eksploataciji. Ono je steklo povlašćeni položaj u odnosu na druge zainteresovane investitore koji su se ministarstvu obraćali sa istim zahtevima. http://www.blic.rs/…/oliveru-dulicu-tri-i-po-godine…/wxtcewc
Glavni problem ili makar dilema koja stoji iza ove krivično-pravne priče (osim za osuđene i njihove porodice) nije to da li će na kraju neko otići u zatvor, već nešto drugo: optužnica i prvostepena presuda kažu da su visoki državni funkcioneri zlouopotrebili svoj položaj (i rizikovali i slobodu, imetak i ugled) da bi doneli prednost na tržištu jednoj kompaniji na uštrb njenih konkurenata, a da se za to uopšte ne vidi motiv. Optužnicom nije obuhvaćen niko iz te kompanije koji bi ih motivisao da preuzmu ovaj rizik. Štaviše, nema informacija ni o tome da li su akti nekadašnjeg Ministarstva urbanizma i JP Putevi Srbije, za koje se u optužnici kaže da su nezakoniti i štetni kasnije oglašeni ništavim.
Drugo pitanje koje se neizbežno javlja povodom ove presude jeste odnos državnih organa prema partnerima iz poslovnog sveta. Kada postane legitimno i poželjno da političari "otklanjaju birokratske prepreke", "dovode investitore" i bave se sličnim poslovno-posredničkim aktivnostima umesto da vode politiku i/ili rukovode državnom upravom, granica između ponašanja koje će biti ovenčano slavom ili voditi u zatvor postaje veoma porozna ili čak potpuno proizvoljna. U najboljem slučaju, razlika između zakonitog i nezakonitog postupanja svodi se na golu formu. Tako, ako se neka firma privileguje dodelom vrednog državnog zemljišta bez nadmetanja ili kršenjem urbanističkih pravila, to postaje legalno kada je zaobilaženje zakona izvedeno npr. kroz formu međunarodnog ugovora ili je pokriveno jednokratnim "specijalnim zakonom" (kao u slučaju "Beograda na vodi").
Treće pitanje odnosi se na dalju sudbinu "večitog" direktora "Puteva". Zakon o javnim preduzećima nalaže da mandat direktora prestane nakon izricanja kazne zatvora i postavlja prepreku da kandidat bude izabran za direktora ako je bio osuđen na kaznu zatvora dužu od pola godine. Međutim, aktuelna osuda v.d. direktora Drobnjaka nije još uvek pravnosnažna, tako da nema prepreke da on nastavi svoje "vršenje dužnosti", pa čak ni da bude izabran na konkursu za direktora u punom mandatu.
Tekst je takođe objavljen na sajtu Peščanika http://pescanik.net/presuda-dulicu-i-ostalima/
