Podizvođači po Vesiću
Iako je prošlo više od tri dana od izjave menadžera grada Beograda, Gorana Vesića, koja ukazuje na moguće kršenje Zakona o javnim nabavkama, još uvek nema reakcija. Po njemu „politika Grada Beograda je da nakon gradskog tendera na kojem je pobedila strana kompanija, najmanje 50 posto poslova dobiju domaće kompanije kao podizvođači radova. Na taj način pokušavamo da pomognemo domaćim firmama da dođu do posla, jer je to ogledalo naše politike.“ Na koje nezakonitosti ukazuje ova izjava?
Prvo, kada se posle tendera potpiše ugovor sa izvođačem radova, pružaocem usluga ili dobavljačem robe, Grad Beograd, kao ni bilo koji drugi naručilac, nema pravo da odlučuje o učešću podizvođača. Prema Zakonu, ukoliko je planirano da se angažuju podizvođači, to mora biti navedeno već u samoj ponudi. Eventualno naknadno uključivanje podizvođača koji su po volji „gradskoj politici“, osim što bi predstavljalo svojevrsnu iznudu od pobednika na tenderu i što bi bilo kažnjivo i po normama Krivičnog zakonika, zabranjeno je već i samim Zakonom o javnim nabavkama, član 80. st. 1 i 3: „Naručilac je dužan da u konkursnoj dokumentaciji zahteva od ponuđača da u ponudi navede da li će izvršenje javne nabavke delimično poveriti podizvođaču i da navede u svojoj ponudi, procenat ukupne vrednosti nabavke koji će poveriti podizvođaču, a koji ne može biti veći od 50 % kao i deo predmeta nabavke koji će izvršiti preko podizvođača“. „Ako ponuđač u ponudi navede da će delimično izvršenje nabavke poveriti podizvođaču, dužan je da navede naziv podizvođača, a ukoliko ugovor između naručioca i ponuđača bude zaključen, taj podizvođač će biti naveden u ugovoru.“
Drugo, sve i kada bi Grad Beograd mogao da „sprovodi politiku“ tako što bi naređivao stranim kompanijama da posluju sa domaćim firmama, ipak ne bi bilo moguće da ti podizvođači dobiju „najmanje 50% posla“. Kao što se vidi iz odredbe koju smo naveli, uopšte nije dopušteno da podizvođači obavljaju većinu posla, njihov udeo „ne može biti veći od 50%“. Zakon o javnim nabavkama dopušta drugu mogućnost, podnošenje zajedničke ponude, gde firme mogu da podele posao i novac prema svom dogovoru, ali u tom slučaju nije reč o podizvođačima.
Da li ipak postoji mogućnost da gradski menadžer govori istinu, a da to ne predstavlja kršenje Zakona o javnim nabavkama? Možda. Taj Zakon se uopšte ne primenjuje kod nekih veoma vrednih javnih nabavki i zaključenja ugovora o javno privatnom partnerstvu koji se sprovode pod okriljem međudržavnih sporazuma (npr. nabavke u vezi sa projektom „Beograd na vodi“, „Kineski most“) ili se finansiraju iz kredita koji je uslovljen sprovođenjem postupka međunarodne finansijske institucije. Kada je reč o međunarodnim sporazumima, tendera najčešće i nema, već se firme biraju bez nadmetanja, a može se ugovoriti bilo šta, pa i to da 50% izvođača bude iz Srbije.
Ako bi sve što je menadžer Vesić rekao bilo istina i po zakonu, situacija bi ipak bila dvostruko apsurdna. Prvo po tome što Srbija, od početka uređivanja javnih nabavki (2002), do danas ide u pravcu smanjivanja zaštite i privilegovanog tretmana domaćih ponuđača. U kontekstu evropskih integracija predviđa se i potpuno bisanje njihove prednosti u odnosu na takmace iz EU. Drugo, vlast koja se ponosi time što je donela aktuelni Zakon o javnim nabavkama, svoje najveće projekte realizuje tako što primenjuje neka druga, „fleksibilnija“ pravila. Drugim rečima, ako je dobar princip o kojem govori Vesić, da najmanje 50% posla moraju obavljati domaće firme, onda to treba da bude zakonska norma, a ne stvar politike nekog grada ili funkcionera; ako veću vrednost za novac donosi otvorena tržišna utakmica stranih i domaćih učesnika, onda ovakvom protekcionizmu nema mesta.