Profesor emeritus Ekonomskog fakulteta u Beogradu Pavle Petrović ocenio je da korupcija u Srbiji nije pod kontrolom, već da se, prema podacima koje je predstavio, povećava.
Prema podacima koje je izneo, Srbija je sa 98. mesta 2012. godine došla na 138. mesto u svetu po nivou korupcije, dok je pad indeksa, kako je objasnio, pokazatelj njenog povećanja. Istovremeno, naveo je da je Srbija u pogledu vladavine prava sa približno 80. mesta pala na 112. mesto.
„Korupcija je samo jedan uži segment šireg problema, a to je proces urušavanja vladavine prava u Srbiji“, rekao je Petrović.
On smatra da je jedan od ključnih problema koncentracija političke i ekonomske moći, zbog koje političkoj eliti ne odgovaraju pravila koja bi važila jednako za sve.
„Političkoj eliti ne odgovaraju fer pravila igre koja su jednaka za sve, a to su vladavina prava, smanjivanje korupcije i sve ono ostalo“, rekao je Petrović.
Posledice takvog ambijenta, prema njegovoj oceni, nisu samo političke već i ekonomske.
„Slaba vladavina prava i unutar toga korupcija guši privatno preduzetništvo, pre svega domaći privatni sektor u Srbiji“, rekao je Petrović.
On zaključuje i da model ekonomskog rasta koji se oslanja na državne investicije i strane direktne investicije nije dugoročno održiv i da je za stabilan razvoj neophodno jačanje domaćeg privatnog sektora.
Zakon o zaštiti uzbunjivača, koji se u pojedinim međunarodnim poređenjima ocenjuje kao jedan od boljih, prema oceni Nemanje Nenadića iz organizacije „Transparentnost Srbija“ - nije ostvario osnovni cilj zbog kojeg je donet – da poveća broj prijavljenih i rešenih slučajeva korupcije.
„Danas, 12 godina nakon usvajanja Zakona o zaštiti uzbunjivača, nemamo ono što je bilo proklamovano kao njegov osnovni cilj, a to je prijavljivanje i rešavanje većeg broja slučajeva korupcije. Taj cilj nije ostvaren“, rekao je Nenadić.
Kako je naveo, nema više prijavljenih niti više rešenih slučajeva korupcije nego što ih je bilo pre donošenja zakona 2014. godine.
Zaštita uzbunjivača, međutim, ne bi trebalo da se završi na tome da li će zaposleni zadržati posao ili biti zaštićen od odmazde.
Ključno je, smatra Nenadić, šta se dešava sa informacijom koju je uzbunjivač prijavio.
„Ključna stvar je da se to što je taj uzbunjivač ukazao, što je rekao da je problem, da je neko kršenje zakona, reši. To se ne dešava, a niko ni ne prati – ne postoji nikakva statistika, nijedan državni organ koji je zadužen da prati da li se postupa po tim uzbunjivačkim prijavama“, rekao je Nenadić.
On je ukazao i na problem privatnog sektora, gde, kako je naveo, nema dovoljno podataka o tome šta se događa sa prijavama zaposlenih. Istovremeno, upozorio je da sistem zaštite mora da bude usmeren na slučajeve koji predstavljaju ozbiljnu pretnju javnom interesu.
U praksi, međutim, često se dešava da osoba koja ukaže na nepravilnosti postane predmet postupanja sistema, umesto da se ispita ono na šta je upozorila.
Katarina Golubović iz YUCOM-a navela je da se ljudi koji prijave nepravilnosti mogu suočiti sa premeštanjem, zlostavljanjem na radu, disciplinskim postupcima i drugim oblicima pritiska.
„Ne da nema pokretanja, ne da nema odgovornosti za one koji su u prekršaju, nego ceh često plate oni koji ukažu na korupciju“, rekla je Golubović.
Problem je, kako je objasnila, naročito izražen u velikim sistemima, gde zaposleni koji u okviru svog posla otkriju nepravilnost mogu iznenada postati oni protiv kojih se pokreću postupci.
„Vi ste onda neko ko je prosto vršeći svoju dužnost došao do nečega, i odjednom postajete žrtva koja treba da se brani. Jako je bitno da u tom trenutku budete pravno informisani kako biste mogli da se odbranite“, rekla je Golubović.
Ona je kao primere navela slučajeve Aleksandra Obradovića i policajke Katarine Petrović, ocenjujući da se u tim slučajevima sistem bavio osobama koje su iznele informacije, umesto da je fokus bio na proveri njihovih navoda.
Zbog toga je, kaže Golubović, pravna pomoć važna od samog početka. Problem je i što se zaposleni često javljaju tek kada je šteta već nastala i kada je mogućnost zaštite znatno manja.
„Preporučujem uvek da imaju nekog ko bi mogao da bude konekcija sa novinarima, jer novinari jesu jedna poslednja linija odbrane“, rekla je Golubović.
Na problem korupcije iz drugog ugla ukazao je novinar nedeljnika Radar Milan Radonjić, ocenjujući da u Srbiji nedostaju primeri uzbunjivača koji su zbog svog postupanja postali pozitivni društveni modeli.
„Mi nemamo zapravo primer uzbunjivača koji je podignut na pijedestal i koji je postao jedan pozitivan primer. U tom smislu, moralno ponašanje u Srbiji, odnosno borba protiv korupcije, nije racionalno ponašanje još uvek“, rekao je Radonjić.
Kao jedan od primera naveo je doktora Borka Josifovskog, koji je ukazivao na slučaj korupcije u Hitnoj pomoći, ocenjujući da njegov slučaj ni posle mnogo godina nije dobio odgovarajući epilog.
„Ovde niko od ljudi na koje je on pokazao prstom nije kažnjen“, rekao je Radonjić.
Prema njegovoj oceni, problem je dublji od pojedinačnih slučajeva i vezan je za odnos politike i institucija.
„Neću reći ništa novo ako kažem da je politika u ovoj zemlji glavni generator korupcije i da je racionalno živeti u ovoj zemlji jedino ukoliko ste uz vlast ili ukoliko ste bliski vlasti“, rekao je Radonjić.
Na problem poverenja između zaposlenih, poslodavaca, institucija i građana ukazao je i Duško Vuković, predsednik Upravnog odbora udruženja „Kvadra mreža Srbija“.
Vuković je rekao da radnici nemaju dovoljno poverenja da će biti saslušani i da će moći da ostvare svoja radna i ekonomska prava. Istovremeno, ocenio je da ni poslodavci često nemaju dovoljno poverenja u zaposlene, dok građani nemaju uverenje da će zakoni, Ustav i druga pravila jednako važiti za sve.
U takvom sistemu, zaključak panela je da sama činjenica da postoje zakoni i institucije nije dovoljna. Ako prijavljivanje korupcije ne dovodi do istrage navoda, dok uzbunjivač umesto zaštite dobija pritisak i posledice, teško je očekivati da će ljudi biti spremni da prijave ono što znaju.
Istovremeno, kako je ukazano na panelu, borba protiv korupcije nije samo pitanje rada pravosuđa i kontrole institucija, već i ekonomskog razvoja i mogućnosti da u društvu postoje pravila koja važe jednako za sve.