Naravno, prvo treba utvrditi šta je istina - da li zaista postoji softversko rešenje koje omogućava da se i nakon što se ustanove poreska dugovanja pojedinih firmi ne pokreću postupci za prinudnu naplatu. Zatim treba utvrditi i kako se to softversko rešenje koristi - da li na osnovu neke diskrecione ocene rukovodilaca ili službenika PU, ili na osnovu nekih unapred utvrđenih kriterijuma i propisanih pravila (npr. za firme u restrukturiranju). U sledećem koraku, treba objaviti podatak o tome u koliko slučajeva je takva opcija korišćena, kod kojih firmi, za koji iznos dugovanja i da li je nešto od toga bilo zasnovano na zakonitim odlukama. Najzad, pošto firme koje izrađuju softvere nemaju sopstveni interes da postavljaju ovakve tehničke mogućnosti softvera, trebalo bi utvrditi i eventualnu odgovornost naručilaca takvog sistema, ukoliko je ostavljeno previše prostora za zloupotrebe, ali i onih koji sistem nisu unapredili nakon uočenih slabosti.