Čelična jutra, hitam fabrici
U Izveštaju o aktivnostima funkcionera tokom izborne kampanje 2014. godine, Transparentnost Srbija je kao jednu od retkih pozitivnih pojava izdvojila to što je predsednik Tomislav Nikolić bio pasivan, za razliku od njegovog prethodnika u kampanji 2012. godine. Naravno, 2014. godine se nisu istovremeno održavali parlamentarni i predsednički izbori, a Nikolić formalno nije bio funkcioner stranke već “predsednik svih građana”, piše saradnik TS Zlatko Minić u autorskom tekstu za Peščanik.
Ali Tomislav Nikolić nije dozvolio da ga uspavaju pohvale Transparensija i još pre raspisivanja ovogodišnjih izbora, u februaru, izrazio je želju “da pomogne” SNS-u da pobedi. Ako se nije prihvatio nekih tajnih aktivnosti, čini se da ga naprednjaci, bar za sada, nisu pozvali da im pomogne i tako je Tomislav Nikolić, ni kriv ni dužan ostao jedina svetla tačka u “funkcionerskoj kampanji”. Nije ga bilo na stranačkim skupovima, nije se lično promovisao na manifestacijama na kojima bi ga naivni birači mogli povezati sa Vučićem – i da nije bilo par polaganja venaca i posete princa Čarlsa, gotovo ga ne bismo ni čuli ni videli.
A funkcionerska kampanja jeste onaj izliv bliskosti prema radnicima, seljacima, đacima, pacijentima, strugovima, semaforima, kravama, zebrama, stipendijama, crvenim trakama, pismima o namerama da se potpiše memorandum o razumevanju i aparatima koji rade “ping” – koji državni funkcioneri na svim nivoima osete od trenutka kada se raspišu izbori.
Iako su premijer i pojedini ministri praktično u kampanji od konstituisanja Vlade Srbije 2014, te im je broj promotivnih aktivnosti u prethodne dve godine bio znatno veći nego u periodu 2012-2014, tek od konačne Vučićeve odluke da se vanredni izbori održe na proleće 2016, funkcionerska kampanja se zahuktala.
Pa poređenja radi – u martu 2015. probijena je jedna cev tunela Šarani na putu Ljig-Preljina. Nije mala stvar, tunel od 887 metara, najduži na trasi, a jedini funkcioner na svečanosti bio je direktor Koridora Dmitar Đurović. U februaru 2016. probijen je tunel Savinac, dugačak 270 metara. Ne samo da je premijer tome prisustvovao, otvorio šampanjac, vozio se sa novinarima izgrađenom deonicom auto-puta, davao izjave o Siriji, bezbednosti u regionu, zakonu o platama u javnom sektoru, o odličnom stanju javne kase – već je i odbio da priča o izborima, odnosno da “zamajava narod izborima”.
Istovremeno su se, kroz saopštenja i izjave, SNS i SPS ispod stola šutirali u vezi sa time zašto premijera u tunelu nije dočekao predsednik opštine Gornji Milanovac, ko je spontano dovezao građane do tunela, zašto je bilo malo građana i ko je umešniji u rasipanju novca iz budžeta.
I dok su promotivne aktivnosti i pseudo-događaji loša praksa, u kampanji se beleži i niz nepravilnosti koje predstavljaju direktno kršenje propisa, u prvom redu Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije: iznošenje stranačkih stavova na skupovima na kojima se nastupa kao državni funkcioner, objavljivanje takvih stavova na sajtovima državnih organa (na primer, uz pomenuti urbani džep, tu je i intervju Marka Đurića za Alo na sajtu Kancelarije za KiM), povezivanje državnih i stranačkih aktivnosti, pri čemu se na državne prevoze novinari, pa ako svrate i na stranački, dobrodošli su.
A prema podacima iz monitoringa TS, tokom tri sedmice kampanje (od 14. marta do 3. aprila), najviše aktivnosti je logično imao Vučić – 28. Slede Siniša Mali, Goran Vesić i Aleksandar Vulin sa po 25, a onda daleko ispod Marko Đurić 14, dr Stefanović 11, Dačić 10 i Miroslav Vasin 9. U ovaj zbir ne ulaze stranačke aktivnosti niti sednice vlade.
Ako se izuzmu sastanci u kabinetu ili posete zvaničnicima u Srbiji, posete inostranstvu, konferencije, okrugli stolovi, razne manifestacije – preostaju promotivni događaji, a tu na listi ubedljivo vodi trojka Mali (23), Vesić (22), Vulin (20). Vučić je tu za sada na skromnom četvrtom mestu (13).
U poređenju sa istim periodom 2015, Vulin ima povećanje od 81%, Vučić 160%, Mali 283%, dok Vesić može da kaže da ga je sramota koliko mu dobro ide – ima stopu rasta od 2100%. Da se pokrajinska vlast ne požali da je zapostavljena, Pajtić je imao dve promotivne aktivnosti u 2015, a sedam u istom periodu ove godine, a Vasin se posle prošlogodišnje nule, kao kandidat DS-a za premijera trgnuo i zabeležio pet promotivnih aktivnosti.
Neki naivni, pravdoljubivi, stranački aktivista mogao bi da postavi pitanje zašto se bunimo kada je ovakvih stvari bilo oduvek, svuda, i u zemljama sa znatno dužom demokratskom tradicijom, i biće ih uvek. Istina, samo što u mnogim drugim zemljama mediji mogu i smeju da razluče šta je vest a šta propaganda, šta je promotivna aktivnost a šta pseudo-događaj izmišljen isključivo da bi se zauzeo prostor u medijima van izbornih termina. O tome koliko su ovakve državne promotivne aktivnosti efikasne za osvajanje medijskog prostora, svako se i sam može uveriti u vestima na većini TV stanica i na stranicama većine listova. Posle svakog priloga koji odgovara opisu “promotivne aktivnosti” (posete firmama, školama, bolnicama, sudovima, otvaranje fabrika, gradilišta, sajmova, potpisivanja ugovora i memoranduma o izgradnji i ulaganju, stipendiranju, predstavljanje planova izgradnje, uručenje stipendija, pomoći i poklona, razgovor sa građanima, radnicima…) zapitajte se dva test pitanja – da li je ovo nešto što će biti iole bitno za dva meseca i da li bi se ovo desilo i da li bi funkcionisalo da tu nije bilo republičkog/pokrajinskog premijera, ministara, gradonačelnika, menadžera…
Konačno, ovakav desant na medije ima i svoju materijalnu vrednost. Za izbore 2014. godine SNS nije potrošio ni dinara na reklamiranje na nivou Beograda. Istovremeno su tokom šest nedelja kampanje troje državnih funkcionera koji su slovili za potencijalne kandidate za gradonačelnika (Zorana Mihajlović, SIniša Mali i Goran Vesić) imali 89 promotivnih aktivnosti.
Ima li rešenja? Najjednostavnije bi, naravno, bilo kada bi mediji prepoznali šta je vest i bili uzdržani prema promotivnim aktivnostima i ulozi funkcionera u tim aktivnostima. REM bi mogo da propiše pravila za izveštavanje u takvim slučajevima i, kao najbolje i najdrastičnije rešenje, kroz izborno zakonodavstvo bi moglo da se propiše šta funkcioneri smeju da rade, a šta ne tokom kampanje. Nešto slično propisano je u Makedoniji i Crnoj Gori, praksa je upitna, ali bi i donošenje propisa bio veliki korak napred. Naravno, problem je u tome što bi tada funkcioneri i partije morali da odluče da sami sebi nametnu ograničenja. Postavite sebi još jedno test pitanje – da ste na njihovom mestu, da li biste vi to učinili? Ako je vaš odgovor potvrdan, sigurno ste dovoljno pametni da zaključite zbog čega nikada nećete biti na njihovom mestu.
Ceo tekst na sajtu Peščanika: pescanik.net/celicna-jutra-hitam-fabrici/