Građani kod mandatara
Ako je verovati sajtu Vlade Srbije, ne samo da je Narodna skupština već izabrala predsednika Vlade, nego je doživela i ustavne promene, pa ima „premijera“.
Kako god bilo, činjenica je da mandatar i nesumnjivi pobednik aprilskih izbora, Aleksandar Vučić, danas prima zainteresovane građane u svom kabinetu. Pošto je reč o novoj praksi, koja nije zakonski uređena, a može imati i neke veze sa borbom protiv korupcije, ona zaslužuje komentar.
Promocija ove aktivnosti mandatara na sajtu same Vlade (poseban baner) i u medijima je u oštrom kontrastu sa manjkom informacija o prirodi i svrsi ovih sastanaka. Naime, u obaveštenju je navedeno nekoliko načina za prijavljivanje građana koji „žele da razgovaraju sa predsednikom Vlade“ (telefon, eletronska adresa Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli., pisana predstavka sa napomenom ili lična prijava u sedištu Vlade, u Nemanjinoj 11 u Beogradu.
Zainteresovani građani ostavljaju broj svoje lične karte, kontakt telefon, fizičku i mejl adresu, temu razgovora opisanu u nekoliko rečenica, spisak „poželjnih sagovornika pored predsednika Vlade“ i saglasnost „da nadležni organi Vlade Republike Srbije izvrše prikupljanje i obradu ličnih podataka u skladu sa Zakonom, za potrebe sastanka“.
Šta od bitnih informacija nedostaje? Za početak, podatak o tome čemu se građani uopšte mogu nadati od ovih sastanaka. Predsednik Vlade, ni u punom, a kamoli u tehničkom mandatu, nema obavezu da vrši prijem građana, da sluša ili rešava njihove probleme ili da postupa po njihovim predlozima. Kada bi se gledao njegov sadašnji položaj (mandatar za sastav Vlade), onda bi bilo najprimerenije da se vrši prijem građana koji žele da sugerišu da se neke teme uvrste u plan rada Vlade ili onih koji imaju sugestije koga odabrati za ministra a koga nipošto ne. U odstustvu obaveza koje bi bile definisane propisima, postoji još snažnija potreba da se građanima saopšti o čemu se radi i šta imaju pravo da očekuju. Na primer, s obzirom na to da se, očekivano, za susret prijavio znatno veći broj zainteresovanih nego što je fizički moguće obaviti razgovora tokom jednog dana, bilo bi dobro da je građanima predočeno kako će se vršiti selekcija i ko će to da čini. Ništa manje bitna je i informacija o vremenu koje će biti odvojeno za svaki pojedinačni razgovor. Naravno, s obzirom na ovlašćenja i moguća očekivanja, naročito kod neukih građana, bilo bi izuzetno korisno da uz poziv stoji i jasna napomena o tome koje vrste problema može da rešava Vlada, a šta je u nadležnosti drugih državnih organa.
Ovakva vrsta susreta može biti od nesumnjive koristi, ne samo srećnicima koji zakažu sastanak već i predsedniku Vlade da sazna za probleme građana, probleme u radu institucija i u primeni zakona, koji bi mu inače ostali nepoznati. To može, dalje, da podstakne na korisne promene propisa ili prakse rada državnih organa. Nekada su, sa istom svrhom, maskirani sultani i kraljevi „silazili u narod“ i kontrolisali rad svojih službenika. Neki od tih problema će nesumnjivo biti vezani i za korupciju. Međutim, ova vanredna mera, pored koristi, otvara i neka sporna pitanja, a ima i neke nesumnjive nedostatke.
Prvo pitanje koje se otvara jeste svrha postojanja ostatka državnog aparata, brojnih institucija koje inače stoje na raspolaganju građanima koje tište neki problemi – opština, javnih ustanova, ministarstava, sudova, policije, nezavisnih organa – ako oni ipak moraju da te probleme predoče premijeru lično?
Glavni nedostatak ove vrste komunikacije jeste to što rešavanje jedne (pojedinačne) nepravde često stvara nove. Na primer, ako se nakon „posete premijeru“ prekoredno reši upravni postupak građanina A, koji neopravdano traje već pet godina, to će biti nesumnjiva i vidljiva korist za građanina A. Međutim, to će možda imati za posledicu da se hiljadu upravnih postupaka drugih građana reše za po jedan dan kasnije, što će biti takođe nesumnjiva, samo manje vidljiva šteta. To ne znači da probleme ne treba rešavati, ali znači da oni koji imaju i ovlašćenja i faktičke mogućnosti da probleme rešavaju na sistemski način (a ne od slučaja do slučaja), upravo to i čine.