Gradonačelnik i kiosci
Kada gradonačelnik Beograd Siniša Mali kaže da je on "samo potpisao" Pravilnik o kioscima i da o tome ne zna mnogo, pa još i da potpisuje dvadesetak akata dnevno, u nečemu mu se može verovati, ali ima i stvari koje su potpuno neuverljive. Sasvim je sigurno da gradonačelnik (sve i da zna da nacrta "čiča-Glišu"), nije smišljao, opisivao i crtao grafička rešenja, koja su, njegovim potpisom, postala zapovest za "pokretne" trgovce u centralnim gradskim opštinama. Naime, tu stranicu ipo tekstualnog opisa je očigledno smišljao neko drugi, ko se u te stvari razume.
Međutim, ne zvuči uverljivo da gradonačelnik baš ništa ne zna o problemu na koji ukazuju budući kupci tih objekata, od kojih grad ubira takse. Kako se moglo čuti, postoji samo jedna firma koja pravi i prodaje ovu vrstu kioska, i njihova cena je zbog tog monopola izuzetno visoka. Moglo bi se zaključiti da situacija nalikuje onoj iz 2010, kada su promenjeni standardi za komplete prve pomoći u automobilima, pa su jedini koji su ispunjavali uslove prodavani po duplo većoj ceni.
Neupućenost S. Malog u ovu temu je za čuđenje jer je njemu primana oblast interesovanja ekonomija i zato što sasvim sigurno dobro razume uticaj ovakvih državnih intervencija na privredne tokove. Drugim rečima, ako su preostali akti koje je doneo toga dana (a sudeći po Službenom glasniku grada Beograda, 30.12.2015. bilo ih je ukupno tri), bili puko ispunjavanje forme, ovaj to sigurno nije, zbog velikog uticaja na mnoge privrednike koji pune budžet Grada.
Na primer, gradonačelnik je mogao da pre potpisivanja, čisto zbog svoje savesti, ili prevencije radi, jer će njega svi kriviti ako nešto ne bude u redu, da upita radnu grupu koja mu je iznela predlog na sto i nešto od ovoga: "ko je ovo projektovao" (to jest, da li su to učinile gradske arhitekte ili su prepisali već postojeći projekat neke firme), "da li je bio neki konkurs za najbolji izgled kioska" (ili su članovima radne grupe slučajno pale na pamet baš ove dimenzije), "imaju li razni proizvođači dovoljno vremena da naprave ovakve kioske, a zakupci dovoljno vremena da ih nabave", "da li će biti skuplji od postojećih", "da li se u momentu zakupa lokacija znalo da će biti menjana pravila" ...
Pitanje novinara o "tenderu" jeste greška, jer ovde nema nikakve javne nabavke - grad propisuje uslove, budući vlasnici kioska ih kupuju od proizvođača. Međutim, ne bi bilo nelogično ni da je takva nabavka rapisana. U tom slučaju bi grad mogao ("na veliko") da ugovori bolju cenu, a da onda vlasnici kioska budu samo zakupci.
Na kraju treba podsetiti da smišljanje "tipskih kioska" i drugi oblici standardizacije gradskih prostora o trošku privatnika nije specijalitet samo aktuelnih vlasti. Na primer, PRAVILNIK O TIPU, VELIČINI, IZGLEDU I DRUGIM USLOVIMA ZA POSTAVLJANJE PRIVREMENIH OBJEKATA NA JAVNIM POVRŠINAMA
("Sl. list grada Beograda", br. 19/95, 18/96 i 26/2005), kao i PRAVILNIK O TIPU, VELIČINI, IZGLEDU I DRUGIM USLOVIMA ZA POSTAVLJANJE PRIVREMENIH OBJEKATA NA JAVNIM POVRŠINAMA ("Sl. list grada Beograda", br. 62/2012) predviđali su po dve dopuštene vrste kioska u centralnim gradskim lokacijama.
