Presipanje narodnih para
Iako smo čuli za mnoge slučajeve krađe i rasipanja budžeta i javne imovine, priča iz bloga Tonija Verheijena, predstavnika Svetske banke u Srbiji, zvuči potpuno neverovatno. U blogu pod nazivom "Dve "pljačke" poreskih obveznika Srbije, on prvo govori o tome koliko EPS izgubi na krađama struje, a zatim o slučaju preduzeća "Resavica", koju prenosimo u celosti:
"Pratio sam u novinama raspravu o sudbini rudnika uglja „Resavica", koja se vrtela oko potrebe da se smanji broj radnika i zatvaranja nepotrebnih pogona. Kao što znate to je jedno od strateških 17 preduzeća za koje treba naći neko rešenje. Kad malo dublje uđete u ovaj slučaj isplivaju neke važne stvari.
Prvo, poreski obveznici u Srbiji preko subvencija plaćaju plate za svih 4.000 radnika u Resavici. Drugo, rudnik je zakonom prisiljen da ugalj prodaje po veoma niskim cenama (7.900 do 9.300 dinara po toni) što je skoro upola manje od tržišne cene.
Utvrdili smo takođe da onda taj isti ugalj posrednici (koji od rudnika kupuju ugalj) preprodaju drugim firmama i licima, ali sada po tržišnoj ceni (ugalj koji su od „Resavice" kupili za oko 8.000 dinara po toni preprodaju za 16.000 do 17.000 dinara, što je preko 100 odsto više od nabavne cene)! Glavni uzrok tome je činjenica da samo nekoliko privilegovanih trgovaca mogu da kupuju ugalj od „Resavice". „Resavica" je u nekoliko navrata tražila da ugalj prodaju po tržišnim cenama ali im to nije bilo dozvoljeno.
I zato poreski obveznici Srbije u ovom procesu dva puta gube: prvo plaćaju za proizvodnju uglja (plaćajući plate radnika), umesto da plaćaju za bolje zdravstvo i školstvo. A onda opet plaćaju razliku između cene uglja koji odlazi iz „Resavice" i mnogo veće cene istog uglja uračunate u cenu proizvodnje struje i drugih dobara i usluga. Da li je to fer? Mi mislimo da nije.
Što je još gore, prema podacima koje je objavila Komisija za zaštitu konkurencije, slična praksa postoji i u prodaji uglja koji se iskopa u Kolubari i Kostolcu.
U svojih deset prioriteta, koje je nedavno objavio, premijer Srbije se sa pravom usredsređuje na kvalitet javnog obrazovanja i zdravstva. U isto vreme, ako se nastavi sa rasipanjem državnih para na javna preduzeća koja ne mogu da naplate svoja potraživanja i na subvencionisanje proizvodnje uglja koji se prodaje ispod tržišne cene teško će biti naći pare za bolje školstvo i zdravstvo. I zato je važno naći način da se reše ovakve anomalije koje koštaju stotine miliona evra godišnje."
