Beograd u magli

Tema emisije "Talasanje" na Radio Beogradu bio je Beograd na vodi. Gosti Dijane Ivanov Kadić bili su Vesna Cagić Milošević, predsednica društava arhitekata Beograda, Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija i Mahmut Bušatlija, konsultant za strana ulaganja. Govorilo se o tome kako je "mega projekat" predstavljen građanima, a kako ga vidi stručna javnost, koliko je dugačak spisak pitanja koja su i dalje bez odgovora, zašto se usvaja lex specialis.

Snimak emisije možete preslušati na sajtu Radio Beograda, a mi vam prenosimo nekoliko izvoda: 

Nemanja Nenadić,  programski direktor "Transparentnost Srbija":

Kako su stvari  krenule i kako smo mogli da čujemo, nećemo ništa znati o tome šta stoji u ugovoru o Beogradu na vodi pre nego što ugovor bude potpisan. Tako je gradonačelnik rekao da će, tek kada ugovor bude potpisan, javnost biti obaveštena o tome šta u njemu piše. Tako da to nas verovatno čeka i sa ovim aranžmanom kao što je bilo u nekim prethodnim situacijama, kada je bilo u pitanju poslovanje sa partnerima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. I to ne zato što postoji nešto specifično za tu zemlju, već zato što sa njom Srbija ima zaključen Međudržavni sporazum, koji između ostalog omogućava da se ne primene pojedini domaći propisi.

Imali smo sličnu situaciju u vezi sa bivšim "Jatom" i njegovom prodajom, koja u stvari nije bila prodaja, već formiranje zajedničkog novog preduzeća. Jedna vrsta javno-privatnog partnerstva. U situaciji smo da čekamo i da vidimo šta će na kraju da bude i da se nadamo da će taj ugovor biti što povoljniji za Srbiju. Moram da kažem, da nije baš naročito pogodna situacija za postizanje nekih povoljnih uslova, ako imate samo jednog potencijalnog partnera, onda sami sebe lišavate mogućnosti da kroz neka nadmetanja između njih dođete do najpovoljnije ponude. Ali, eto nadamo da se da će biti što bolje.

Voditeljka:

Ono što se meni čini zanimljivo, to je da se politička, sad je to popularno da se kaže, politička elita slika, uključe se kamere, daju se izjave i konstatacija je, evo doveli smo jednog velikog investitora. Ali, da li se postavlja pitanje koliko smo, što bi rekla profesorka Dana Popović, investitora možda oterali, jer upravo nije bilo javnog nadmetanja i konkurencije?

Nemanja Nenadić,  programski direktor "Transparentnost Srbija":

Upravo to. To je pravo pitanje, ne samo ovde, nego i kod onih subvencija, recimo, za zapošljavanje koje su bile po Srbiji, razni ugovori koji su pre nekoliko godina potpisivani, "Fijat" recimo, ili sada šta je još aktuelnije pitanje oko "Železare" i tako dalje. Vi uvek imate jednu stranu medalje, jednu stvar koja je vidljiva, da je neki investitor došao, da su sačuvana neka radna mesta ili su dobijena nova radna mesta. Ali, imate stranu koja se ne vidi, da nije prikazano šta je moglo sa tim novcem da se uradi na nekoj drugoj strani i da li je mogao efekat da bude još veći. To je u stvari glavni razlog zašto smo krenuli uopšte da se bavimo ovom temom. Za svako javno-privatno partnerstvo, a ovde se činilo da će biti neki aranžman javno-privatnog partnerstva zaključen, postoje neke obavezne stvari koje se moraju uraditi. Mora se uraditi analiza koja će da opravda upravo taj model poslovanja, a ne neki drugi.

Potrebno je odobrenje komisije. Potrebno je na kraju da se sprovede nadmetanje.

Mi smo taj zakon dobili relativno skoro, negde 2011. godine i upravo smo ga dobili nakon nekih problematičnih situacija. Imali smo slučaj "Bus Plus", koji je izazvao dosta pažnje, kontraverze. Taj ugovor je zaključen pre stupanja na snagu Zakona o javno-privatnom partnerstvu. Istina, sprovedena je neka procedura, ali ostalo je tu dosta i sumnji oko toga da li je moglo bolje, da li je morao baš takav aranžman, da li je to nešto što je pogodno za grad.

Onda nakon toga, imate situaciju gde se taj Zakon o javno-privatnim partnerstvima sprovodi u raznim situacijama za izgradnju nekih postrojenja za komunalni otpad, za preradu vode, za javni gradski saobraćaj po gradovima Srbije. Sa druge strane, odustajemo od svih tih dobrih rešenja i primene tog zakona za najveće infrastrukturne projekte, kao što je između ostalog i ovaj.

I naravno, nisu Emirati jedina zemlja sa kojom Srbija ima zaključen Međudržavni sporazum. Imamo veoma slične situacije, mada daleko ograničeniji domen primene i kod nekih ugovora sa Kinom. Imali smo taj isti aranžman sa Rusijom u vezi sa prodajom "Nisa" i "Južnim tokom". Ima dosta takvih aranžmana i taman da su najpovoljnije mogući, onu nas u stvari dovode u situaciju da se odričemo od primene važnih antikorupcijskih normi, domaćih propisa i za tako nešto, na žalost, ne postoje dovoljno uverljiva objašnjenja zašto to činimo.