„Transparentnost“ budžeta i doček Nove godine
Veliki gradovi organizuju doček nove godine na trgovima. Negde troškove pokrivaju sponzori koji ovakve događaje vide kao idealnu priliku za oglašavanje, negde se troškovi podmiruju iz budžeta. Moguće su i kombinacije – npr. da sponzori plate učešće zabavljača, a gradske komunalne službe besplatno pruže svoje usluge. Tamo gde postoje sponzori, oni su poznati i veoma vidljivi, jer bi inače njihov trošak bio besmislen. Tamo gde se iz budžeta plaćaju naknade zabavljačima, vatrometi i druga koreografija, zna se unapred koliki će taj trošak biti. Postoji i „varijabilni“ trošak, koji se ogleda u većem ili manjem radu komunalnih službi.
Beograđani nemaju ni jednu od ovih informacija. Naravno, to nije prvi put, niti je jedinstven slučaj u Srbiji. I do sada se dešavalo da gradonačelnici kriju informacije o troškovima nove godine ili da daju nesuvisla objašnjenja o tome kako će oni biti podmireni (videti, na primer, prošlogodišnji slučaj Niša i Vranja). Međutim, gradonačelnik Beograda, Siniša Mali, potrudio se da ostane upamćen, dajući nove elemente diskusijama o budžetu novogodišnjih dočeka. U njegovoj izjavi od 2. januara 2016, može se pročitati i sledeće:
„U organizaciju novogodišnjih praznika uloženo je oko 20 miliona dinara, a očekujemo da bar toliko miliona evra zaradimo“. Tvrdnja o zaradi nije propraćena obrazloženjem pa je nemoguće na bilo koji način proveriti njenu istinitost. Nije moguće čak utvrditi ni njeno elementarno značenje – da li će u „zaradu“ biti uračunati samo prihodi Grada Beograda, ili i prihodi prodavaca piva i petardi, taksi vozača, tržnih centara itd. Drugim rečima, ostaje samo da se gradonačelniku veruje na reč – makar do sredine februara kada će „izveštaj o dobiti biti predstavljen javnosti“. Nameće se, međutim, jedno logično pitanje – ako Beograd, na uloženih 20 miliona dinara dobija 20 miliona evra, zašto se Grad nije zadužio, na primer, 2 milijarde dinara i uložio taj novac u doček nove godine, a zatim ostvario prihod od 2 milijarde evra?
Kada se ova neverovatna računica pripiše novogodišnjoj euforiji ili predizbornoj propagandi, ostaju neka ozbiljna pitanja za doba kada su glave bistije i hladnije. Prvo, ako je doček nove godine investicija (što, realno, može da bude), onda treba staviti „na papir“ i troškove i dobit, pa videti gde su ulaganja najpotrebnija. Na primer, ulaganje u koncert na trgu bi sa tog stanovišta moglo biti opravdano, ako će upravo to privući veliki broj turista. S druge strane, ako ti turisti dolaze prevashodno da bi se zabavili na splavovima i u restoranima, a ne na trgu, onda bi bilo primerenije da Grad „investira“ u kontrolu „divljih taksista“ i druge slične aktivnosti iz svoje neposredne nadležnosti. U skladu sa strukturom prihoda, može se dalje razmatrati i ko treba da finansira ove događaje – u kojoj meri je primereno da to čine svi građani iz budžeta, a u kojoj se meri troškovi mogu prevaliti na one koji će imati najveće neposredne koristi.
Ako je doček nove godine na trgu namenjen prevashodno sugrađanima, onda gradske vlasti treba da te građane upitaju kakav doček žele. To bi mogao da bude standardni deo procedure pripreme budžeta (javne rasprave) ili posebnih budžetskih anketa, kako bi se saznalo da li građani zbog kojih se ovakvi događaji organizuju više žele proslavu ili npr. asfaltiranje neke ulice i čega su sve spremni da se odreknu da bi na dočeku imali neku veliku zvezdu.
Bilo da je doček investicija ili čist trošak, mora da se zna koliki je taj trošak, a kolika je korist. Gradonačelnik Beograda je rekao da se „izveštaj uvek podnosi na kraju“, kada se manifestacije završe. To je nesumnjivo tačno za deo troškova – niko ne zna unapred koliko će radnih sati morati da investiraju đubretari kada nakon proslave dođu na trg, niti se unapred može znati koliko će biti prihoda od prodatog pića i najma soba. Međutm, većina troškova mora biti poznata unapred – cena najma opreme i instalacije bine, cena angažovanja pevača itd. Taj podatak nije saopšten. Nema ga ni na internetu. Tako, Informator o radu Grada Beograda u delu koji se odnosi na javne finansije, pominje „doček nove godine“ samo na jednom mestu. U planu javnih nabavki za 2014. godinu, planirano je bilo 3 miliona dinara troškova postavljanja i uklanjanja saobraćajne signalizacije za sve „tradicionalne javne događaje“ zajedno. U nacrtu odluke o rebalansu budžeta za 2015. pretraga ne pokazuje ništa što se odnosi na ovu proslavu, a nacrt osnovnog teksta budžeta za 2015 se ne može naći preko pretrage sajta Grada. Nacrt odluke o budžetu grada za 2016. nije objavljen u pretraživom obliku, već kao skenirani dokument od 125 stranica! Dakle, ako su troškovi u vezi sa dočekom nove godine planirani u budžetu, oni su podvedeni pod šire budžetske stavke. Imajući u vidu obavezu izrade programskih budžeta, specifičnost ovih troškova i veliko interesovanje za temu, u buduće bi trebalo ove troškove, u meri u kojoj je to moguće, iskazivati tako da budu vidljivi i tokom planiranja budžeta.
Za razliku od svojih kolega koji su tokom poslednih 15-ak godina navodili ovaj ili onaj izgovor zbog kojeg kriju podatke o ceni dočeka nove godine (npr. „zaštita poslovne tajne“, „troškove plaćaju sponzori“), gradonačelnik Siniša Mali primenjuje metode (auto)sugestije – tvrdeći da ništa ne krije, niti da je ikada krio. "Nema potrebe da bilo šta krijemo, niti smo ikad krili. Nismo krili ni ugovore o Er Srbiji, ni o Beogradu na vodi, sigurno neću kriti ulaganja grada u novogodišnje manifestacije". Ako je suditi po dva pomenuta „nikad skrivana“ ugovora, informacije o troškovima dočeka nove godine će ugledati svetlost dana nakon najmanje pet najava različitih rokova za objavljivanje, posle objavljivanja nekoliko stotina izjava gradskih čelnika o tome da je u pitanju izuzetno isplativ posao, pri čemu će uvek biti nagoveštavani različiti iznosi i vrste troškova i dobiti, kad prođe najmanje pola godine i kada se o tom slučaju izjasni nekoliko državnih organa. A možda će (po modelu „Er Srbija“) prilikom objavljivanja biti nekih zacrnjenih aneksa ili će datum potpisivanja biti izmenjen.
