Glasanje po kolektivnoj savesti

Koliko su besmislene procedure donošenja odluka u kolektivnim telima kada se odlučivanje ne vrši na proverljiv način, retko gde se može videti tako dobro, kao u odlukama Regulatornog tela za elektronske medije. Odluke bivšeg RRA o dodeli nacionalnih frekvencija, pre desetak godina, još se pamte. Za taj izbor bili su propisana merila. Međutim, svaki član je glasao kako je hteo, ne morajući da boduje kandidate po svakom od predviđenih kriterijuma. Donete su odluke iz kojih se ne može videti po čemu su to oni emiteri koji nisu dobili frekvenciju lošiji od konkurenata čiji se programi (uglavnom) i danas emituju.

Iako se saziv RRA promenio u međuvremenu, pa čak i naziv ovog tela (sada: REM), neke stvari se ne menjaju. Nedavni izbor članova upravnih odbora javnih medijskih servisa biće sigurno zapamćen iz sličnih razloga kao i odluke o frekvencijama. Kako je saopšteno, šest članova REM glasalo je za iste kandidate (sa liste od 52), a jedna „disonantna“ članica (Gordana Suša), koja je očigledno bila van tog dogovora, ukazala je da se tako nešto slučajno može desiti jednom u sto miliona slučajeva.

Nije dovoljno reći „Zakon ne zabranjuje da se članovi REM dogovore oko toga kako će glasati“, što su očigledno uradili. Ali bi morao da sadrži obavezu da svako od donosilaca odluka oceni svakog od kandidata po svakom od kriterijuma i da iza takve ocene može da stane. Naravno, i „bodovanim konkursima“ može se manipulisati, što se, uostalom, mnogo puta pokazalo, na primer, kod javnih nabavki, ili prilikom nedavnih izbora nosilaca pravosudnih funkcija. Ali, ako takvog bodovanja nema, sigurno je da će biti lakše sakriti se iza maske „odlučivanja po savesti“ i „kolektivne odgovornosti“.