Sudbina prvog prikrivenog islednika – ko će se boriti protiv kriminala?
Mnogo puta je rečeno da borba protiv kourpcije neće dati rezultata ako ljudi koji su spremni da na nju ukažu (uzbunjivači) ne budu zaštićeni i ako njihove sumnje, koje su hrabro izneli, ne budu ispitane. Zaštita uzbunjivača predstavlja samo deo šireg fronta, gde je cilj da se otkrije i kazni što veći broj krivičnih dela. Do tog cilja se, između ostalog, dolazi i pojačanim angažovanjem državnih organa na otkrivanju kriminala. U Srbiji se, već duže od deceniju, u slučajevima sumnje na neka od težih krivičnih dela, mogu primeniti „posebne tehnike dokazivanja“. Međutim, o korišćenju ovih posebnih istražnih tehnika, kao što su „simulovani pravni poslovi“ i „prikriveni islednik“, i dalje mnogo češće možemo nešto da saznamo iz holivudskih filmova nego iz sudske i policijske prakse. Za „tajni nadzor“ se češće može čuti u vezi sa mogućim prekoračenjem ovlašćenja, nego sa regularnim istragama.
Okolnost da istražni organi retko koriste ove zakonske mogućnosti za istrage oziljnih slučajeva kriminala nije jedini problem. Pre nekoliko godina je postalo poznato da je prvi prikriveni islednik, Milovan Milutinović, zahvaljujući čijem angažovanju su prikupljeni dokazi protiv „saobraćajne mafije“ ostao nezaštićen. Naime, njegov identitet je ubrzo, nečijim propustom, postao poznat optuženima i advokatima protivne strane. Kada se tako nešto desi, rešenje može da bude danonoćna zaštita, premeštaj u drugi deo zemlje ili u drugu državu, izmena identiteta... Međutim, ni jedno od tih rešenja nije primenjeno u slučaju prvog „prikrivenog islednika“.
Sudeći po sada objavljenoj vesti, ne samo da Milutinović nije dobio zaštitu, već su mu direktno ugroženi imovina i članovi njegove porodice! Pored toga, našao se i u grupi „prekobrojnih“ u policiji, kao jedan od onih koji su „prekomandovani“ na izmišljeno radno mesto, koje će potom biti ukinuto izmenom Pravilnika o sistematizaciji. Iako je stopa kriminala u Srbiji i dalje visoka a borba protiv korupcije figurira kao jedan od prioriteta države, nema naznaka o tome da su radi razotkrivanja kriminalnih grupa ili težih slučajeva korupcije tokom poslednjih godina angažovani prikriveni islednici. Da li je razlog tome nepostojanje volje i sredstava ili možda nijedan policajac nakon iskustva Milutinovića ne želi da bude prikriveni islednik, za sada se ne zna. Nakon objavljivanja ovog priloga, kao i mnogih drugih tekstova u kojima se osporava osnovanost sprovođenja „racionalizacije“ u policiji, nema zvančine reakcije. U svakom slučaju, očigledno je da odsustvo zašite za prvog prikrivenog islednika može samo da obeshrabri policajce, druge službenike i građane da se angažuju u borbi protiv kriminala, naročito u situacijama koje nose sa sobom značajan lični rizik. Takav luksuz sebi ne mogu da dozvole ni mnogo bogatije i čistije zemlje od Srbije.
