Ustav o predlaganju mandatara
Kada je njegova poslanička grupa u Skupštini i njegova stranka na referendumu podržala donošenje aktuelnog ustava Srbije, Tomislav Nikolić (kao ni mnogi drugi) verovatno nije razmišljao o svrsi postojanja i obaveznosti primene odredbe člana 112, prema kojoj „Predsednik predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista“. Sticajem okolnosti, ta tema je postala veoma zanimljivo političko (zbog odnosa između Nikolića i njegovog bivšeg stranačkog lidera i kuma V.Šešelja, koji će predvoditi SRS u novom sazivu Skupštine), ali i pravno pitanje (zbog krute ustavne norme i teškoće da se utvrdi koji bi bio njen smisao u datim okolnostima, kada je izvesno ko jedini može biti budući premijer).
Ustavna norma je iz više razloga neobična. Naime, predsednik je u obavezi samo da sasluša mišljenja predstavnika izbornih lista a ne i da ih na bilo koji način posluša. Primera radi, on bi mogao da nakon što čuje mišljenja predloži za mandatara nekoga ko na tim sastancima uopšte nije pomenut i ko ne uživa poverenje ni jedne poslaničke grupe. Dalje, neobično je i to što je ustavopisac insistirao na tome da predsednik „sasluša mišljenje“, a ne da, recimo, „razmotri predloge“. Ako bi cilj ove norme bio da se predsednik Republike upozna sa predlozima za budućeg premijera koji daju poslaničke grupe, to bi moglo da se reši efikasnije kroz razmatranje pisanih predloga. Zbog toga bi trebalo pretpostaviti da je ustavopisac (ako je ova norma uopšte posledica ozbiljnog promišljanja, a ne kodifikovanje običaja) pošao od stanovišta da će se predsednik Republike koristiti svojim pravom da predloži mandatara koji mu je po volji. Zbog toga je u Ustav uneta norma koja će ublažiti samovolju predsednika i preduprediti nesporazume pri glasanju - da pre predlaganja predsednik čuje mišljenje poslaničkih grupa o svom kandidatu (a ne da od njih traži predloge za premijera).
Ima onih koji smatraju da bi bila bolja norma iz 1990-te, kada je stajalo da se predsednik konsultuje sa parlamentarnom većinom. Međutim, u situaciji kada se još uvek ne zna ko će kako glasati i kada ne postoji još uvek Vlada, „parlamentarna većina“ još uvek ne postoji, bez obzira na to koliko je koja lista dobila mandata. Ovo pogotovo zato što su narodni poslanici slobodni da glasaju i drugačije od onoga što dogovore partijski šefovi.
Iako je ustavna norma kruta, predsednik Nikolić možda ipak ima prostora da ne održi konsultacije ili makar da to ne učini u punom obimu. Tako, nekim veoma nategnutim tumačenjem bi se moglo reznovati da ne stoji u Ustavu obaveza da se saslušaju predstavnici baš svih izbornih lista, već samo nekoliko (zato što se govori o listama u množini ali ne i o „svim izbornim listama“); druga opcija za izbegavanje „nezgodnih sastanaka“ bi bila da se saslušanje predstavnika izbornih lista obavi telefonski (formalno, ne postoji obaveza da „vidi predstavnike izbornih lista“). Šta god da od toga učini, svakako će se izložiti riziku da jedna trećina narodnih poslanika pokrene postupak za razrešenje zbog kršenja Ustava. Iako se u donošenju odluke o tome razmatraju i pravna pitanja (pred Ustavnim sudom), krajnja odluka je politička (dve trećine ukupnog broja narodnih poslanika).
Kako god da se ova stvar razreši, slučaj nas podseća na potrebu da se izmenama Ustava pristupi mnogo ozbiljnije nego što je to bio slučaj kada je Ustav pisan. Svakako, norme treba da budu plod široke rasprave i da predstavljaju branu samovolji vlastodržaca. Još važnije, oko njihovog cilja i značenja ne sme biti ni najmanjeg nesporazuma.
foto: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:604534-Nikolic-mora-da-cuje-sve-stranke
