Joomla 3.2 Template by Justhost Complaints
Početak  Aktuelno  Pod lupom  Da li će biti bolje kad građani ne budu kuriri državnih organa?

Da li će biti bolje kad građani ne budu kuriri državnih organa?

Datum kreiranja: utorak, 07 jun 2016
paragraf1Promena jednog od najvažnijih i najdugovečnijih zakona u državi – Zakona o opštem upravnom postupku je veoma značajan događaj. Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje predvodi reformu javne uprave, potrudilo se da novom zakonu napravi i dodatnu promociju. Zakon bi inače trebalo da se primenjuje tek od sledeće godine (1. jun 2017). Međutim, pojedine njegove odredbe, i to upravo one koje se odnose na razmenu podataka između organa po službenoj dužnosti, počinju da se primenjuju od 8. juna 2016.
Ideja da građani ne treba da „izigravaju kurire“ između raznih državnih organa i javnih službi nije nova. Tako, nakon izmena iz 2010, Zakon o državnoj upravi sadrži odredbu koja je propisuje da "organ državne uprave... po službenoj dužnosti, u skladu sa zakonom, vrši uvid, pribavlja i obrađuje podatke iz evidencija, odnosno registara koje u skladu sa posebnim propisima vode drugi organi"... "putem informacionog sistema koji obezbeđuje sigurnost i zaštitu podataka o ličnosti".
Koji su uopšte (bili) razlozi da građani donose takva dokumenta „na noge“ (to jest, „na šalter“)? I koje su posledice ako se ta praksa ukine?
Sa tačke gledišta i sa stanovišta partikularnih interesa pojedinih javnih službi ili, još uže, pojedinih službenika, lakše je da zainteresovani građanin pribavi i donese svu potrebnu dokumentaciju, a da oni samo provere da li su svi papiri na broju.
Obaveza da sami državni organi pribavljaju te iste podatke znači dodatan posao, a to posledično donosi nešto od sledećeg: a) više posla (bolju iskorišćenost) radnog vremena postojećeg broja službenika; b) sporiji rad javnih službi (ukoliko su postojeći kapaciteti napregnuti do maksimuma a sada dobijaju dodatni posao); v) dodatan trošak rada javnog sektora (angažovanje dodatnih resursa, da bi se očuvao postojeći nivo efikasnosti u pružanju usluga, ako su resursi već do kraja iskorišćeni). Drugim rečima, posledice ovih mera će se razlikovati u zavisnosti od toga kakvo je trenutno stanje – da li službenika ima više nego što treba ili ih ni sada nema dovoljno da obave sve zakonske zadatke.
Ni sa stanovišta građana situacija nije jednoznačna. Ako se građaninu ne žuri da završi posao, već je dovoljno da se o predmetu reši u zakonskom roku od 15, 30 ili 60 dana, situacija u kojoj organ pribavlja sve potrebne informacije predstavlja očiglednu prednost i uštedu vremena, truda i dostojanstva. Međutim, u situacijama kada je stranka ta koja požuruje organ da stvari obavi što pre, zbog neke hitne potrebe i interesa, onda se može dogoditi da sam građanin ponudi da organu koji rešava stvar donese sve dokumente i da tako ubrza odlučivanje.
Mera se s pravom ponekad predstavlja i kao antikorupcijska. Naime, nema sumnje da svaka situacija u kojoj dolazi do kontakta između građana i administracije stvara priliku za korupciju, a ponekada i razlog da do nje dođe. Međutim, treba biti svestan da se problem korupcije time ne otklanja u potpunosti.
Naime, može se desiti da je građanin spreman da podmiti da bi bio prekršen propis, a na strani uprave rizik su situacije u kojima postoji veliki prostor za diskreciono odlučivanje. Čak i kada nema mnogo prostora za „slobodnu ocenu“ u vezi sa ishodom upravnog postupka, diskrecija može postojati u pogledu redosleda i roka postupanja. Nisu, naime, retke situtacije u kojima organi imaju rok da odluče u nekoj stvari za 30 ili 60 dana, a da u stvarnorsti mogu da završe predmet već za dan ili dva. Budući da stranke mogu imati značajan interes da se predmet završi što pre (ili da se odugovlači), sve dok postoji neograničen prostor za odlučivanje unutar roka, postojaće i motiv za korupciju i prilika da ona prođe relativno neopaženo.
Mogući lek za ove rizike predstavljalo bi poštovanje obaveze iz tačke 29. st. 5. Uputstva za izradu i objavljivanje informatora o radu državnog organa, koje je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti doneo još 2010. Organi vlasti su dužni da opišu usluge koje pružaju građanima i pravnim licima, navodeći, pored ostalog, da li je propisan rok za pružanje usluge i koji je to rok; u kojem roku se može očekivati da usluga bude pružena, bez obzira na to da li je on propisan ili ne i da li se očekivani rok razlikuje od propisanog.
U stvarnosti, kao što je poznato iz analiza Transparentnosti – Srbija, i godišnjih izveštaja Poverenika, obaveze iz ovog Uputstva se veoma često krše.
Pored uticaja na korupciju i borbu protiv korupcije, ove mere se mogu odraziti na troškove i efikasnost rada javne uprave (pozitivno ili negativno), ali i na troškove i efikasnost zadovoljenja potreba građana i privrede (verovatno pozitivno). Te efekte treba brižljivo pratiti i utvrditi da li su i u kolikoj meri javne službe vreme i troškove primene novih obaveza na kraju prevalile na korisnike njihovih usluga i poreske obveznike.
Generalno, može se očekivati da će efekti biti u zbiru pozitivni, čak i ako dođe do nekih štenih pojava. Naime, za verovatni je da će nove obaveze pospešiti korišćenje elektronske komunikacije između organa i uvid u baze podataka i da će se na taj način smanjiti potrebno vreme i trošak dostavljanja informacija (bilo da dostavu vrše zainnteresovane stranke ili organi vlasti). Idealno bi bilo da ove promene ZUP-a dovedu i do još jednog efekta – da državni organi i javne službe koje su od građana, na osnovu propisa tražile razne potvrde i dokaze, sada, kada oni treba da prikupljaju te papire, uoče koliko je takvo traženje bilo suštinski nepotrebno, i da, na osnovu toga, iniciraju izmene propisa koji će ove birokratske zahteve svesti na meru onoga što je zaista neophodno za utvrđivanje relevantnih činjenica.