Ko ima svojstvo oštećenog i kako utvrditi odgovornost članova kolektivnih tela?

Opozicioni narodni poslanik Balša Božović (DS) objavio je neke podatke o svojoj neuspeloj krivičnoj prijavi protiv potpredsednice vlade Zorane Mihajlović, kao potpisnice ugovora o zajedničkom preduzeću „Beograd na vodi“ i protiv NN lica, „sa kojima je radila u dogovoru“. Prema toj krivičnoj prijavi, krivično delo bi se ogledalo u propuštanju da se iz ugovora izostave ili izmene odredbe koje su štetne, a štetna posledica bi bila preuzimanje obaveza za državu Srbiju čija vrednost prevazilazi udeo od 32 odsto u zajedničkom preduzeću. (http://goo.gl/gd4ni8) Zorana Mihajlović je u javnosti reagovala ukazujući na to da je ugovor u stvari koristan, kao i na druge ugovore koje je zaključila aktuelna Vlada, za koje smatra da su takođe korisni, a u eventualne krivično – pravne aspekte ovog pitanja se nije upuštala (http://goo.gl/uXu4eR).  

Prema vestima od pre nekoliko nedelja, Tužilaštvo za organizovani kriminal je odbacilo ovu Božovićevu krivičnu prijavu, a njegov prigovorje odbačen jer je zaključeno da nema pravo da ga podnese jer nema svojstvo oštećenog. Osim ovog formalnog razloga za odbačaj prigovora, u medijima se mogao pročitati i jedan od mogućih razloga za odbačaj same krivične prijave, ali nije potpuno jasno da li je reč o direktnim navodima iz Tužilaštva ili o Božovićevoj interpretaciji: „... rekao je da je Tužilaštvo bez provera odbacilo krivičnu prijavu ... i zauzelo stav da državni funkcioneri ne mogu odgovarati jer su zaštićeni odlukama Vlade. Stav tužilaštva da je prijava preuranjena i da treba da sačekam 30 godina da bi se videlo da li je nastala šteta za građane praktično znači da niko za ovo nikada neće odgovarati, jer će krivično delo do tada zastariti". (http://goo.gl/NJfjQu)

Ovaj slučaj je veoma zanimljiv i kada se apstrahuju konkretni akteri i ugovor povodom kojeg je podneta krivična prijava. Po prirodi stvari, neki ugovori koje zaključuju javni funkcioneri u ime i za račun organa vlasti će biti korisni, a neki štetni. Dok se ugovor ne sprovede, ne mogu se pouzdano znati njihovi efekti. Krivična odgovornost u vezi sa zaključenjem ugovora se stoga nipošto ne može vezati za to što je neki ugovor imao (objektivno) štetne posledice. To može da bude osnov političke odgovornosti (za ostavku) – na primer, ako se pokaže da neki put, koji je u svemu izgrađen po propisima, ipak nije isplativ. Funkcioner može da odgovara krivično ako postoji spoj subjektivne i objektivne odgovornosti. Subjektivni element koji se traži za krivičnu odgovornost jeste ili namerno štetno postupanje (npr. zbog primljenog mita, ucene, želje da se nekome nanese šteta) ili nemar (odsustvo provere pre preuzimanja obaveza ili zanemarivanje upozorenja). Objektivni element kod krivične odgovornosti je povreda nekih pravila postupka. Tako, ne može krivično da odgovara gradonačelnik i ministar koji je imao zakonsku mogućnost da odlučuje slobodnom ocenom da li će investitoru da pokloni građevinsko zemljište ili ne, ali će da odgovaraju krivično ministar i gradonačelnik ako su imali zakonsku obavezu da zemljište dodele onome ko najviše ponudi, a oni umesto toga prodaju zemljište investitoru koji se njima najviše dopadne ili ne organizuju uopšte nadmetanje.

Šture informacije iz slučaja Božović/Mihajlović podsećaju na još jednu veliku dilemu o kojoj smo već pisali (http://goo.gl/11mZuW) – o krivičnoj odgovornosti članova kolektivnih organa. Ovo je vrlo važno pitanje za borbu protiv korupcije u Srbiji, zato što mnoge važne odluke donose organi u kojima se (makar po Ustavu i zakonu) kolektivno odlučuje, a ne pojedinci koji ih sprovode.

Ništa manje zanimljivo i važno jeste pitanje svojstva oštećenog. Naime, u Srbiji se smatra da je oštećeni „svako lice čije je lično ili imovinsko pravo ugroženo ili povređeno krivičnim delom“. Kada krivičnu prijavu podnosi rođak ubijenog, vlasnik nezakonito uništene imovine ili pravobranilac u ime opštine koja je oštećena za neplaćeni porez, onda nema dileme ko je oštećeni. Međutim, dilema može da nastane kada je imovinsko pravo građana povređeno na indirektan način. Na primer, kada zbog štetnog poteza nekoga iz vlasti u budžet uđe manje novca nego što bi trebalo po osnovu zakupnine, poreza ili doprinosa za zemljište, pa se onda nekom penzioneru ili učitelju ne povećaju primanja.  Kad god dođe do neke štete po javnu imovinu, moglo bi se utvrditi da su u krajnjoj liniji povređena neka imovinska prava svih građana (pa makar u zanemarljivom iznosu). Međutim, budući da ovo nije jedinstven slučaj, čini se da je zakonodavac želeo da svojstvo oštećenog prizna užem krugu lica (http://goo.gl/x4A6xd). Mada se na taj način, s jedne strane, rasterećuje pravosuđe, javni interes u potpunosti ostaje bez zaštite ukoliko nadležni javni tužilac ne postupi pravilno – hijerarhijski više javno tužilaštvo odbaciće prigovor „oštećenog“ bez upuštanja u materiju. Rešenje za ovaj problem bi trebalo tražiti u postavljanju neke granice potencijalne štete ili broja građana koji smatraju da je povređen javni interes, iznad kojeg bi bilo moguće pokrenuti neku vrstu „tužbe u javnom interesu“ i kada javni tužilac ne želi da ispita postojanje krivične odgovornosti.

Ceo komentar možete preuzeti sa sajta TS: http://www.transparentnost.org.rs/images/dokumenti_uz_vesti/odgovornost_kolektivnih_tela_jun_2016.docx