Verovali ili ne
Koliko je problem raspolaganja javnom imovinom u Srbiji velik, govori već i to što se najava da bi jedno javno preduzeće (beogradski Aerodrom) moglo da kupi drugo (kongresni centar „Sava“), nije pojavila u rubrici „verovali ili ne“ Politikinog zabavnika, već na ekonomskim stranicama novina.
Šta je suština nelogičnosti? Za razliku od običnih preduzeća, koja se osnivaju da bi njihovi vlasnici ubirali dobit, svrha postojanja javnog preduzeća je „obavljanje delatnosti od opšteg inteteresa“. Privatno preduzeće će, ako ima para i neku računice da to učini, kupiti drugu firmu iz iste branše, a možda će uložiti višak novca i u neku firmu iz potpuno drugog sektora. Pošto je javno preduzeće osnovano da bi zadovoljilo neke potrebe građana i privrede, onda je prva stvar u koju treba da uloži eventualni višak novca upravo ono što je potrebno da bi se obavljala delatnost. Konkretno, rukovodioci beogradskog Aerodroma i njihovi poliitički pretpostavljeni, više puta su najavljivali razvoj aerordroma, i različite modele za to (prodaja, koncesija ili drugo javno-privatno partnerstvo). Ako imaju viška novca, šta može biti logičnije nego da ga ulože u sopstveni razvoj?
Ako javno preduzeće baš ne zna šta bi moglo da uradi sa novcem u okviru sopstvene delatnosti, može taj višak da uplati osnivaču (Vladi, skupštini grada), pa da se onda budžetska sredstva prenesu tamo gde je potrebno. Međutim, ma koliko čudno bilo, transakcije poput one o kojoj pišu mediji, nisu nezakonite. Naime, član 12. Zakona o javnim preduzećima kaže da „javno preduzeće može ulagati kapital u već osnovana društva kapitala, uz prethodnu saglasnost osnivača“. Da bi uopšte neko JP moglo biti predmet prodaje, ono mora da se prvo transformiše u drugi svojinski oblik. Dakle, ako bi Aerodrom kupovao SC, za to bi bila potrebna saglasnost Vlade. Za odlučivanje o tome da li će saglasnost biti data ili ne nisu postavljeni nikakvu uslovi.
Da ovo nije samo priča o još jednom (van)budžetskom apsurdu, već možda nešto opasnije može se naslutiti iz pisanja „Politike“ i „Politike“. Naime, tu se mogu pročitati i stvari koje, ako su istinite, kompromituju proces prodaje i kupovine. Između ostalog, govori se o tome šta će sve biti izgrađeno na mestu sadašnjeg „Sava Centra“ – šta se može zidati na određenom području je ključna informacija koja mora biti poznat pre otvaranja postupka prodaje. Druga i još opasnija stvar bi bilo „ugađanje“ interesima budućeg kupca ili zakupca Aerodroma (u nekom još uvek neotvorenom postupku). Naime, ako je posedovanje Sava Centra isplativo vlasniku aerodroma, onda bi ti budući kupci aerodroma moći i sami da kupe kongresni centar i da na toj transakciji posle zarade, to jest, nema potrebe da JP Aerodrom to uradi umesto njih. Čini se da bi neke koristi u celoj stvari po javni interes moglo biti ukoliko je reč o nekoj vrsti „blefa“, to jest, pokušaja da se poveća cena Sava Centra, u slučaju da pristigne samo jedna ponuda.
