Gorki ukus pljeskavice
U živopisnim izveštajima sa leskovačke "Roštiljijade", među tonama pojedenog mesa, uz rekordnu pljeskavicu od 63 kilograma (koja je besplatno podeljena posetiocima) i nebrojene desetine hiljada "standardnih" pljeskavica koje su prodate gostima, oko nam je zapelo za jednu uzgrednu opasku: "Velike kontrole izdavanja fiskalnih računa nije bilo ali je zato inspekcija rada pomogla da svi radnici budu prijavljeni".
S obzirom na to da je vest više intonirana kao gastronomsko-turistički, a ne poresko-fiskalni osvrt na tradicionalnu manifestaciju, ne može se sa sigurnošću utvrditi na osnovu čega je novinar zaključio da je inspekcija rada bila aktivna i da su svi radnici bili prijavljeni, kao ni to da nije bilo (veće) kontrole izdavanja fiskalnih računa. Na sajtu Ministarstva rada i Inspekcije nema pomena eventualne kontrole u Leskovcu (postoji izveštaj o kontroli na gradilištima, tokom avgusta), te je moguće da su sami ugostitelji ili radnici bili izvor za ovu informaciju.
Što se tiče kontrole izdavanja fiskalnih računa, na sajtu Poreske uprave vidi se da redovno kontrolišu izdavanje računa na sličnim manifestacijama (Dani piva, Velikogospojinski dani, Beer fest, Dani šljiva, Sabor trubača, Gitarijada, Nišvil), ali se Leskovac ne pominje. Možda vest kasni, možda novinar i ugostitelji nisu primetili inspektore, a moguće je i da izveštač sa Roštiljijade i ljudi sa kojima je pričao nisu dobili račune, ali da baš ti objekti nisu bili deo uzorka koji su inspektori obuhvatili kontrolom.
Takav objekat je verovatno i onaj u kome su bugarski turisti sedam kilograma pečenja platili 400 evra. Tako bar neimenovani Bugari tvrde, a mediji prenose.
U nedostatku zvaničnih informacija ko je šta kontrolisao i u kom obimu, ostaje gorak ukus koji ne može da ublaži ni sočna pljeskavica sa svim prilozima - u Srbiji je vest kada neki državni organ (u ovom slučaju jedna inspekcija) radi svoj posao i kada su radnici prijavljeni. Kada se uz to, u istoj rečenici, objavi da nije bilo "veće kontrole izdavanja fiskalnih računa" stiče se utisak da država daje "popust" ugostiteljima - izvršite jednu obavezu, a progledaćemo vam kroz prste za ovu drugu. Možemo se samo nadati da je utisak pogrešan i da se svi zakoni sprovode, da državni organi, a posebno inspekcije imaju kapacitete da obave sve svoje obaveze.
Nedostatak kapaciteta ne bi smeo da bude izgovor jer najjednostavnija analiza isplativnosti pokazala bi da politika štednje i restriktivnog zapošljavanja u nekim oblastima administracije znači smanjenje prihoda za budžet. Posredni štetni efekti selektivne primene zakona na javne finansije su još veći – nakon što se stvori ubeđenje da je moguće izbeći kontrolu, biće potrebno mnogo više kontrolora da se stvari dovedu u red.
A bolje i da ne otvaramo pitanje šta u praksi znači izostanak saopštenja ili pomena u novinskim izveštajima o aktivnostima veterinarske ili sanitarne inspekcije na gastronomsko-zabavnim manifestacijama.
Najzad, iako je verovatno istina da su finansijske i druge obaveze za privrednike prevelike, put da se taj problem reši nije „gledanje kroz prste“ od strane kontolnih organa, već zajednički napor i njih i privrednika da ukažu zakonodavcu kako da pravila postanu razumnija.
