Zašto su sporni popusti za državne službenike
„Blic“ predstavlja podatke o tome da je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja zaključilo memorandume o saradnji sa nekoliko firmi (trgovinski lanci, banke, saloni nameštaja, butici, prodavnice sportske opreme, salon za ulepšavanje). Ti memorandumi, kako se kaže u tekstu, omogućavaju zaposlenima da dobiju popuste i povoljnije uslove kupovine. Kao najspornija stvar se ističe to što ovo ministarstvo, preko svoje inspekcije rada, ima zakonsku obavezu da kontroliše zakonitost rada i preduzeća sa kojima ima zaključene ovakve sporazume o saradnji.
Zaista, moguća pristrasnost pri vršenju kontrole jeste potencijalno najveći problem i razlog zbog kojeg Ministarstvo u takve aranžmane nije trebalo ni da ulazi. Pored toga, već je bilo nekoliko slučajeva u kojima je iz sličnih razloga nepristrasnost Ministarstva bila dovedena u pitanje. Međutim, priča se može posmatrati i iz drugih uglova. Mnogi poslovni subjekti nude „popuste“ koji to u stvari nisu (već predstavljaju cenu koja se najčešće naplaćuje). Gotovo svi mogu imati čisto poslovni interes da ponude popust na količinu, samo da bi došli do većeg broja klijenata (npr. zaposlenih u jednom državnom organu). Zbog toga, za početak treba videti da li ovi memorandumi o saradnji sadrže u sebi elemente iznuđenog ili ponuđenog pokona za Ministarstvo i zaposlene u njemu ili čisti poslovni aranžman. To se može utvrditi jednostavnim poređenjem – da li iste firme nude iste takve popuste zaposlenima u privatnim preduzećima ili zaposlenima u ministarstvima čijoj kontroli ne podležu.
Ako je reč o „čisto poslovnom“ aranžmanu, koji je pod istim uslovima dostupan i zaposlenima u privatnom sektoru, opet ostaju neka nerešena pitanja. Prvo je da li su i druga potencijalno zainteresovana preduzeća imala priliku da na sličan način ostvare poslovnu saradnju, drugim rečima, da li ona funkcioniše po modelu stalno otvorenog poziva, nadmetanja ili na osnovu dogovora za koje ne moraju da znaju baš svi. Drugi aspekt ima veze sa poverenjem u državne organe i primenom pravila o sukobu interesa. U najmanju ruku, Ministarstvo je samo, bez čekanja da podaci o ovim aranžmanima nađu put do medija, trebalo da obelodani i na koji način se oni zaključuju i uverljive pokazatelje o tome da oni nisu uticali na povlašćeni tretman „saradničkih“ firmi ili oštećenje konkurencije.
