Da li javne nabavke zaista „nisu više leglo korupcije“?
Da naslove tekstova treba uzimati sa rezervom nije nikakva novost – tako je u Novostima, nakon intervjua sa direktorom Uprave za javne nabavke proglašeno da javne nabavke nisu (više) leglo korupcije i da je otvaranje poglavlja pet „potvrda velikog napretka“, iako ni jedna ni druga ocena ne potiču iz intervjua. Šta je istina? Sa svakom novom izmenom pravila o javnim nabavkama otežava se neki od vidova korupcije, kao što je bio slučaj sa ranije često korišćenim neopravdanim pregovaračkim postupcima (sada ih je samo 3%, a pre donošenja Zakona iz 2012 ih je bilo „skoro četvrtina“). To može da znači smanjenje korupcije, ali je takođe moguće da je korupcija pronašla neke nove kanale. Otvaranje poglavlja 5 bez uslovljavanja jeste velika stvar. Međutim, to više svedoči o kontinuiranom prilagođavanju pravila o nabavkama evropskim, još od 2002, nego o nekim iznenadnim promenama. Kako god bilo, neki napredak nesumnjivo postoji, ali svakako ne dovoljan. O tome svedoče i podaci iz izveštaja Uprave za javne nabavke, koji neumoljivo pokazuju da je konkurencija i dalje mala. U zemlji u kojoj je veliki deo privrede neuposlen, na otvorene pozive u javnim nabavkama se javlja manje od tri ponuđača u proseku! Ni otvaranje prema Evropi nije mnogo pomoglo, jer je broj firmi koje konkurišu iz inostranstva gotovo zanemarljiv (mada je u porastu u odnosu na ranije godine).
TS već dugo ukazuje da mala konkurencija, pored činilaca koji su čisto ekonomske prirode (specifičnost potreba naručilaca i mali broj specijalizovanih firmi), ima uzrok i u faktorima na koje država može da utiče. Administrativni zahtevi i uslovi za učešće na tenderima i dalje su prestrogi i predstavljaju teret ili nesavladivu prepreku za veliki deo privrednih subjekata. Drugi problem je manjak poverenja u sistem. Mnogi sumnjaju (opravdano ili ne) da će javne nabavke biti nameštene, pa se i ne javljaju na njih, osim kada su i sami deo dogovora. Zbog toga će se i napredak u javnim nabavkama najbolje meriti jačanjem konkurencije u postupcima, širim korišćenjem zahteva za zaštitu prava i prijavljivanjem nepravilnosti, kao dokazom jačanja poverenja u sistem. Povećanju poverenja svakako ne doprinose situacije kada čak i mediji objave jasne pokazatelje da je nabavka pripremljena za unapred odabranog ponuđača (kao u najnovijem tekstu sa Pištaljke), a to prođe bez brze reakcije u pravcu poništavanja ugovora i utvrđivanja odgovornosti predstavnika naručioca.
