“Tužilaštvo da reaguje”

Aktuelni događaji ispred Skupštine u mnogo čemu podsećaju na praksu koja se sa manjim ili većim intenzitetom primenjuje i unutar skupštinske sale. Naime, kao što su tokom skupštinskih debata o zakonima poslanici većine “preklapali” kritičare predloga iz opozicije ulaganjem stotina besadržajnih amandmana na zakone koje podržavaju, tako je i reakcija na štrajk glađu dvojice iz opozicije bio štrajk glađu dvoje iz vladajuće većine.

Kada se ovo stavi po strani, zanimljivo je sagledati i pravna pitanja, odnosno razloge za štrajk u kojem istrajava šef poslaničkog kluba vladajuće SNS, Aleksandar Martinović. On je “izrazio nadu da će tužilaštvo u toku današnjeg dana reagovati i da neće "okrenuti glavu" na drugu stranu, već da će zaštiti, u ovom slučaju poslanika Marijana Rističevića, a u budućnosti svakog građanina Srbije.” Martinović je rekao i da mu je teško da kaže da li je štrajk glađu neka vrsta pritiska na Tužilaštvo ili ne, ali je dodao da poslanici moraju da pronađu način kako da Tužilaštvo konačno počne da obavlja svoj posao koji je definisan Ustavom i zakonima.

Štrajk glađu je obično očajnički potez pojedinca koji je iscrpeo sva pravna sredstva koja mu stoje na raspolaganju, ali nije uspeo da ostvari neko svoje pravo ili da navede one koji su kadri da reše problem da to i učine. U konkretnom slučaju, pošto Martinović smatra da je učinjeno krivično delo prema drugom narodnom poslaniku (Rističeviću), pa protestuje zato što javni tužilac nije pokrenuo postupak da se to krivično delo istraži i kazni. Nije, međutim, poznato da li je iko u vezi sa tim krivičnim delom podneo krivičnu prijavu protiv poznatih ili nepoznatih lica. Pored toga, javnost je već obaveštena da je policija izvršila intervenciju, da je uhapsila 15 ljudi, među kojima nije bio poslanik Obradović, zbog imuniteta.  Logično je  očekivati da će upravo MUP, nakon što je prikupio neophodne podatke, podneti krivične prijave, pa bi ta institucija bila logičnija meta za protest Martinovića, ukoliko te prijave još uvek nisu podnete.

Argumenti za protest protiv tužilačkog nepostupanja bi bili u svakom slučaju snažniji da takva krivična prijava postoji. Pored toga, ako jedna državna institucija ne radi svoj posao, uobičajeno je da se protest odvija upravo ispred te institucije, a ne neke druge. Pored nepoznanice o tome da li je podneta krivična prijava, nije potpuno jasno ni od kojeg javnog tužilaštva se očekuje da “radi svoj posao”, to jest, da li je protest usmeren protiv osnovnog, višeg, tužilaštva za organizovani kriminal ili protiv Republičkog javnog tužilaštva, kao “krovnog” za sva ostala. Laici ne moraju znati podelu nadležnosti među raznim tužilaštvima, ali bi se od pravnika i zakonodavca (što narodni poslanik Martinović jeste) moglo očekivati da prepozna o kojem krivičnom delu bi moglo biti reč i prema kojem delu tužilačke hijerarhije treba da uputi svoje kritike.

U reakcijama na ovaj štrajk ispravno se ukazuje da i narodni poslanici, i to oni iz aktuelne skupštinske većine, snose deo odgovornosti za propuste u radu javnog tužilaštva. Naime, Skupština je pre pet godina ponovo izabrala aktulenu Republičku javnu tužiteljku, kao što još uvek odlučuje o izboru javnih tužilaca.  Istina je, ipak, da je Skupština u tom pogledu ograničena na izbor među kandidatima koje su predložili drugi, pa odgovornost ne može biti potpuna. Takođe je istina da je upravo Narodna skupština ta koja razrešava javne tužioce. Međutim, poslanik Martinović i drugi iz njegovog poslaničkog kluba to ne mogu da učine samostalno, već jedino na predlog Vlade, i to iz razloga koji su prethodno utvrđeni od strane Državnog veća tužilaca. Imajući sve to u vidu, odgovornost narodnih poslanika za eventualni loš rad javnog tužilaštva ogleda se prevashodno u tome što nisu obezbedili da se sprovede reforma pravosuđa, onako kako je planirana još 2013. godine.

Narodni poslanik Martinović bi sigurno stekao podršku za svoj zahtev i od građana koji ne podržavaju njegovu političku opciju, kada bi ga uopštio – tako da javno tužilaštvo bude u obavezi da u određenom roku ispita sve javno iznete sumnje u vršenje krivičnih dela – a ne samo slučaj za koji je neposredno zainteresovan i gde je potencijalni krivac njegov politički protivnik. Štaviše, pošto je reč o narodnom poslaniku, on, za razliku od drugih pojedinaca koji su nezadovoljni radom tužilaštva, ima mogućnost podnese predlog za dopunu Zakonika o krivičnom postupku sa takvim sadržajem.