O ustavnim raspravama na dan ustavnosti
Danas se obeležava dan državnosti i dan ustavnosti Srbije. Upravo ovih dana u toku je jedna neobična i ograničena ustavna debata. Kao što je poznato, „na stolu“ su radne verzije amandmana na delove Ustava koji govore o pravosuđu, na predlog Ministarstva pravde. Davno je uočena potreba da se poveća nezavisnost sudija i tužilaca od zakonodavne i izvršne vlasti, i u domaćim pravnim aktima i od strane evropskih posmatrača. Ustav bi, između ostalog, trebalo da se menja kako bi takve promene imale trajniji karakter, budući da su trenutno predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti članovi tela koja utiču na izbor i razrešenje sudija i tužilaca. Kao što smo više puta isticali, izmene Ustava nisu neophodne da se već sada odstrani uticaj politike na izbor sudija i tužilaca, za tako nešto bi bila dovoljna i stvarna želja.
Aktuelno stanje debate o predloženim promenama odlikuje neobično visok stepen saglasja među predstavnicima samog pravosuđa da su ta rešenja neprihvatljiva. To je neobično, budući da su stavovi vlasti u mnogim ranijim situacijama nailazili na veću podršku unutar samih pravosudnih struktura. O tome se juče oglasio i Visoki savet sudstva, nakon Vrhovnog kasacionog suda. Oni su zaključili da je značajan deo tog radnog teksta amandmana u suprotnosti sa Nacionalnom strategijom reforme pravosuđa za period 2013-2018. godine i Akcionim planom za Poglavlje 23, i „da su mnogobrojna predložena pozitivna rešenja koja su u funkciji jačanja nezavisnosti i samostalnosti sudova i sudija, kao npr. isključiva nadležnost VSS za izbor i razrešenje svih sudija i predsednika sudova, ukidanje prvog izbora sudija na probni mandat na tri godine, izbor sudija-članova VSS na osnovu kandidature i glasanja sudija i drugo, potpuno derogirana drugim predlozima amadmana na Ustav, a posebno onim koji se odnose na sastav i način odlučivanja VSS".
S obzirom na to da su predlozi toliko očigledno suprotni proklamovanim ciljevima reforme, neminovno se javlja pitanje svrhe njihovog objavljivanja u ovakvom obliku. Bilo bi logično pomisliti da je cilj bio neka vrsta „tvrđenja pazara“, kako bi se kasnije kroz pregovore učinili manji „ustupci“, ili pak da je u pitanju odugovlačenje procesa, koji i inače bez ikakavog valjanog razloga traje godinama. Predstavnici vlasti saveznike među građanima za svoje iskazane i neiskazane namere traže ukazujući na potrebu da sudije budu i odgovorne za svoj rad, a ne samo nezavisne. To je bila tačka na koju se isprva oslanjala i reforma iz 2009, koja je donela propali eksperiment „opšteg izbora“. I sada, kao i pre 2009, ključ odbrane nezavisnosti pravosuđa leži upravo u tome da se Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca pokažu kao organi koji će umeti da sami, bez upliva političara utvrde ko unutar sudstva i tužilaštva radi stručno i nepristrasno a ko ne. Što više to sami budu uspeli da učine, to će imati snažniju podršku i za odbranu i jačanje svoje nezavisnosti od nasrtaja političkih moćnika.
