Urediti lobiranje

Zakon o lobiranju je jedan od najvažnijih antikorupcijskih propisa koji Srbiji nedostaju i Transparentnost Srbija smatra dobrim to što je proces konačno pokrenut sa mrtve tačke otvaranjem javne rasprave o Nacrtu koji je objavilo Ministarstvo pravde. Na ovaj način bi trebalo da se realizuje, mada sa ogromnim kašnjenjem, jedna od aktivnosti iz zanemarenog Akcionog plana za sprovođenje Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije iz 2013. godine.

Na ovaj način bi, takođe sa višegodišnjim zakašnjenjem (rok je bio kraj 2016) trebalo da se realizuje i jedna od preporuka iz četvrtog kruga evaluacije Grupe zemalja za borbu protiv korupcije (GRECO).

Dobro je i to što će budući zakon obuhvatiti i uticaje na rad izvršne vlasti, a ne samo narodnih poslanika koji su bili u fokusu pažnje GRECO. S druge strane, upitno je u kojoj meri aktuelni nacrt ispunjava preporuku u delu gde se traži da se interakcije lobista i funkcionera učine transparentnim. U Nacrtu se, naime, predviđa isključivo dostavljanje izveštaja Agenciji za borbu protiv korupcije, ali odredbe o javnosti tih podataka nisu potpune.

Transparentnost Srbija, od svog osnivanja 2002, a na osnovu međunarodnih iskustava, ukazuje na potrebu da Republika Srbija uredi lobiranje, i da bi to trebalo da bude sastavni deo aktivnosti na sprečavanju i rešavanju pitanja političke korupcije. Imajući to u vidu, u mnogim prilikama smo ukazivali na potrebu da se uporedo sa poboljšanjem propisa o javnim raspravama u pripremi propisa, uredi i lobiranje. Ovi apeli su delimično naišli na odraz u strateškim aktima Republike Srbije. Tako je uređivanje lobiranja bilo zapisano kao obaveza u prvoj Nacionalnoj strategiji borbe protiv korupcije, koju je Narodna skupština usvojila 2005. Međutim, ova strategija i prateći akcioni plan iz 2006. nisu sprovedeni u delo (lobiranje je trebalo urediti do kraja 2008). Sledeća antikorupcijska strategija, usvojena osam godina kasnije, takođe je predvidela donošenje Zakona o lobiranju, a akcioni plan je sa nešto više detalja razradio ovu materiju. Takođe, veoma je bitno da je ova tema, kroz strateški cilj 3.1.3. stavljena u neposrednu vezu sa javnim raspravama („Usvojen i primenjen delotvoran zakonski okvir kojim se reguliše lobiranje i učešće javnosti u postupku donošenja propisa“).

Prema našem shvatanju, ovaj zakon bi trebalo da pomogne rešavanju dva krupna problema: 1. građani Srbije, organizacije i privredni subjekti nemaju dovoljno informacija o tome ko vrši uticaj na donošenje odluka, na koji način to čini i da li u tome uspeva, usled čega je moguće da partikularni interesi budu neprimetno ugrađeni u propise; 2 građani Srbije, organizacije i privredni subjekti nemaju na raspolaganju dovoljno delotvorna sredstva da utiču na organe vlasti u postupku donošenja odluka, usled čega se dešava da javni interes ne bude ugrađen u propise. Zbog toga bi u budućem zakonu o lobiranju ili u nizu povezanih zakona trebalo odrediti dopuštene kanale i sredstva uticaja na donošenje odluka organa vlasti, bilo da je reč o uticaju koji neko ostvaruje zarad sopstvenih interesa, zarad opšteg dobra ili kao profesionalni posrednik, za račun klijenta.

Aktuelni Nacrt ima uži obuhvat, jer se bavi isključivo lobiranjem kojim se bave profesionalni posrednici za klijente, kada pokušavaju da utiču na odluke javnih funkcionera i to isključivo u vezi sa donošenjem propisa i drugih opštih akata. Transparentnost Srbija je u javnoj raspravi predložila da se domet zahteva višestruko proširi. Pored pokušaja uticaja na funkcionere, zakon bi trebalo da obuhvati i situacije kada lobisti kontaktiraju njihove savetnike, službenike ili članove radnih grupa za izradu propisa. Budući da se lobiranje neretko odnosi na donošenje drugih diskrecionih odluka (npr. da li će neki državni funkcioner otvoriti novi tržni centar, svečanost ili fabriku), obuhvat zakona bi trebalo proširiti i u tom smislu.

Pored toga, TS je predložila izmene i dopune pojedinih drugih odredaba Nacrta. Između ostalog, trebalo bi urediti lobiranje predstavnika Srbije u međunarodnim organizacijama, precizirati izuzetke od pojma lobiranja, gde namera zakonopisca nije dovoljno jasna, precizirati pravila o postupanju lobista koji su u sukobu interesa, precizirati obavezne elemente ugovora o lobiranju, Naročito smatramo važnim da se detaljnije urede obaveze „lobiranog lica“, to jest funkcionera. Aktuelna odredba, prema kojoj funkcioneri imaju rok od 15 dana da izveste Agenciju za borbu protiv korupcije o susretima sa lobistima nije dovoljna. Bilo bi primereno da pojedine informacije budu dostupne svim građanima, objavljivanjem na internet stranama organa vlasti. Građani bi na taj način trebalo da dobiju informacije o tome s kime se susreću članovi Vlade, čelnici gradova i opština i drugi zvaničnici i da li u takvim susretima ima predloga za izmene i donošenje propisa ili drugih odluka.

U Nacrtu bi trebalo preispitati ili umanjiti birokratske procedure – npr. nije uobičajeno u uporednoj praksi da lobisti polažu posebne ispite, umesto sistema odobrenja bi verovatno bila dovoljna registracija delatnosti i slično. Takođe bi pri izmenama zakona trebalo voditi računa i o tome da se za lobiranje ne koriste sredstva koja potiču iz budžeta, kako bi se izbegla situacija u kojoj, na primer, primaoci subvencija ulažu deo tih sredstava u lobiranje za dobijanje novog ciklusa državne pomoći.

Komentari i predlozi TS su dostupni na sajtu TS.