Vidljivi i nevidljivi troškovi izbora

Raspisivanje vanrednih izbora nosi sa sobom neke direktne troškove za budžet i mnoge koji mogu biti skriveni. Na osnovu odredaba Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, iz budžetske rezerve bi za finansiranje izborne kampanje trebalo izdvojiti 802.400.000 dinara. Taj novac će biti podeljen svim listama koje budu učestvovale na izborima (20%) i onima koje budu osvojile mandate (80%). Pored toga, za kontrolu izborne kampanje Agencija za borbu protiv korupcije bi trebalo da dobije najmanje 8,024 miliona dinara za kontrolu republičkih izbora i još najmanje toliko za kontrolu izbora u Beogradu, Negotinu i Pećincima. Približno jednako su veliki (između pola milijarde i milijardu dinara) i troškovi koji se odnose na sprovođenje izbornog procesa - štampanje listića, naknadu članovima biračkih odbora i RIK, ali njihova visina zavisi u mnogome od toga koliko će svaka stranka delegirati svojih posmatača u "prošireno članstvo biračkih odbora". 

Indirektni troškovi izborne kampanje su nešto teže uočljivi. Oni se mogu ogledati, na primer, u povećanim rashodima za nabavke, u skrivenoj kupovini podrške medija, u pojačanoj podeli socijalne pomoći u doba kampanje, u angažovanju zaposlenih u javnom sektoru i državnih funkcionera u kampanji umesto da u to vreme rade posao za koji su plaćeni iz budžeta ili u direktnoj zloupotrebi javnih resursa - npr. kroz korišćenje službenih vozila za potrebe vođenja političke kampanje. 

Najzad, jedna od posledica svakih izbora je privremeni zastoj u radu izvršne i zakonodavne vlasti, koji se proteže ne samo na vreme kampanje, već i na doba pregovaranja o formiranju nove vlade. Na primer, neki predlozi zakona koji su povučeni iz procedure po automatizmu nakon formiranja Vlade 2012 (izmene Zakona o Zaštitniku građana i Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja), iako se čini da u njima nije moglo bii ničega spornog, ni do danas nisu usvojeni. Gubitak zbog toga zastoja u principu može biti nadoknađen ukoliko izbori donesu kao rezultat formiranje efikasnije Vlade i Skupštine, mada se čini da ni do sada Vlada i Skupština nisu imale problem sa tim da brzo usvajaju propise, već pre to što su mnoge važne zakone doneli bez adekvatne javne rasprave.

Zamrznute stranačke funkcije

Sudeći po vestima sa Skupštine SNS, guvernerka Jorgovanka Tabaković je ponovo izabrana za potpredsednicu vladajuće SNS. Zakon o NBS, u članu 20. Kaže da guverner “ne može biti poslanik u Narodnoj skupštini, član Vlade ili organa ili tela koje je obrazovala Narodna skupština ili Vlada, ne može obavljati funkciju organa ili člana organa autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave ili sindikalne organizacije, ne može obavljati funkciju u političkoj stranci, niti može obavljati bilo koju drugu javnu funkciju ili javni posao”. 

Pošto je “zamrzavanje funkcije u političkoj stranci” očigledno suprotno onome što se ovom normom želelo postići (da nije tako, onda bi na jednak način guvernerka mogla da zamrzne i poslanički mandat), izgleda da je jedino rešenje da zakon bude još precizniji – npr. da se propiše da je zabranjen “izbor na funkciju u političkoj stranci i učestvovanje u aktivnostima političke stranke”.